Posle niza neuspeha, lutanja, traženja sopstvenog identiteta i neubedljivih nastupa, austrijski socijalisti konačno imaju razlog za slavlje: opozicioni kandidat Socijalističke partije Hajnc Fišer pobedio je u nedelju na predsedničkim izborima kandidatkinju vladajuće desne koalicije Benitu Ferero Valdner.

Tako je to sa koalicijima, konstatuju analitičari i istraživači javnog mnjenja: zajednički kandidati zbunjuju birače. Za neuspeh aktuelna ministarka spoljnih poslova Ferero Valdner može da zahvali pre svega apstinenciji birača svoje konzervativne Narodnjačke partije. Oko 400.000 narodnjaka nije izašlo na glasanje, taman dovoljno za pobedu Fišera sa pet odsto razlike. Sluteći poraz, uzalud je izborni štab narodnjaka neposredno po otvaranju biračkih mesta histerično bombardovao birače SMS porukama tipa "izađite na glasanje, birajte Benitu Ferero Valdner" (izborna tišina pojam je nepoznat na zapadnoj političkoj hemisferi). Gotovo 50 odsto birača ultradesničarske Slobodarske partije Jerga Hajdera nije poslušalo svoje rukovodstvo i nije izašlo na birališta – Benitu jednostavno ne doživljavaju kao svoju, već kao marionetu svog koalicionog partnera, kancelara Volfganga Šisela. Slobodarci su očigledno hteli sopstvenog kandidata. Na drugoj strani, socijalisti su uspeli da mobilišu čak 83 odsto svojih potencijalnih birača – Fišer se pokazao kao kandidat po njihovoj meri.

Matematička, statistička objašnjenja su jedno, a predsednički izbori ipak nešto sasvim drugo: ne bira se samo predstavnik jedne partije, već ličnost koja treba da predstavlja državu. Maliciozni komentari da konzervativni Austrijanci nisu želeli da im prvi put u istoriji žena bude predsednik, nimalo ne umanjuju uspeh Fišera za koga njegove pristalice kažu da je "rođen da bude predsednik države", a protivnici da je "hladan i da ne poseduje harizmu". Bilo kako bilo, socijaldemokrati su posle tri decenije konačno ušli u predsedničku palatu Hofburg.

Fišer je čovek iz drugog partijskog plana. Kancelari i ministri su se smenjivali, a uvek obazrivi, odmereni, skromni profesor političkih nauka bi ostajao – bilo kao šef poslaničke grupe, kao ministar nauka, ili kao predsednik parlamenta. Zaljubljenik planinarenja je u 65. godini dosegao sam vrh svoje političke karijere i očigledno uživa što je konačno izbio u prvi plan. "Velika pobeda za veliokog državnika", čestitao mu je partijski drug i gradonačelnik Beča Mihael Hojpl.

Pobeda Fišera na predsedničkim izborima mogla bi da najavi i povratak austrijskih socijaldemokrata na, u poslednje vreme pomalo zaboravljene, izvorne vrednosti evropske socijaldemokratije. Profesor Fišer je sledbenik legendarnog Bruna Krajskog i ideološki pripada levom krilu svoje partije. Za vreme kampanje insistirao je na neutralnosti Austrije i socijalnoj državi – tradicionalnim relikvijama u svesti socijaldemokratskih birača. Iako predsednik Austrije formalno-pravno ne može da odlučuje o tim pitanjima – to je nadležnost parlamentarne većine – on svakako može da utiče na kreiranje sveopšteg raspoloženja u državi.

S druge strane, ideološki levo orijentisani Fišer u praksi se pokazao kao čovek spreman na kompromise, na primer, sa narodnjacima kancelara Šisela kada su ovi oformili vladu sa Jergom Hajderom, čovekom koji je u Evropi okarakterisan kao ekstreman, te stoga nepoželjan dešničar. Austrija je zbog Hajdera neko vreme bila čak izložena nekoj vrsti sankcija. Protivnici u sopstvenoj partiji optuživali su Fišera da je "večiti čuvar političkog steriliteta".

Od Fišera njegove pristalice očekuju da, kada 8. jula zvanično preuzme funkciju, povrati sjaj i ugled predsednika države, štaviše, da preskoči preko svoje senke i od šturo reprezentativne funkcije Hofburg pretvori u ozbiljan centar za podsticanje nekonvencionalnih političkih ideja i diskusija o budućnosti Austrije.

Dakle, sve ono što njegovom prethodniku, narodnjaku Tomasu Klestilu, nije pošlo za rukom. Klestilovu eru obeležile su preljubničke afere, pokajničke gorke suze pred tv-kamerama – tipa, tako mi je žao što sam prevario moju divnu suprugu i podlegao čarima svoje službenice – pompezni prijemi dostojni Habzburgovaca kroz koje je u okruženju impozantnih istorijskih kulisa provejavao duh, kod nekih Austrijanaca nikada neprežaljene monarhije itd… Klestil je u svojoj želji da dostojno reprezentuje Austriju probijao budžet, koji, na primer, za 2004. godinu iznosi 4,9 miliona evra. Sunardonici ipak nisu Klestilu njegove muške slabosti uzeli za zlo, ipak je Austrija zemlja operete, a on je uveseljavao narod i ostao do kraja politički korektan.

I pored toga što Austrijanci u svom predsedniku republike vide, pre svega, nekoga ko se drži protokola, organizuje koktele i prima i posećuje kolege i kraljeve, diskusija o ukidanju predsedničke funkcije nikada nije uzela maha. Država bez poglavara – predsednika ili cara – za većinu Austrijanaca bila bi kao Austrija bez "mocart kugli" ili lipicanera.

Austrija je srećna zemlja, u kojoj građani uglavnom misle da se vrhunac predsedničke moći sastoji u tome da predlaže mandatara i potom blagosilja sastav vlade. Međutim, po ustavu, predsednik može i da raspusti vladu – pravo u praksi neprimenjeno u posleratnoj Austriji. Od predsednika Austrije očekuje se da prevaziđe stranačke okvire, bude most između vlasti i opozicije i čuvar moralnih i političkih vrednosti države, te da radi na ugledu Austrije u svetu. Dužnosti kao stvorene za uravnoteženog profesora Fišera.

Naravno da socijalisti u Fišerovoj pobedi vide lastu koja čini proleće. Uspeli su da mobilišu svoje birače, prebrode krizu identiteta, osete ukus pobede. Neka sada Fišer kao predsednik republike pravi kompromise, a osokoljeni socijalisti mogu beskompromisno da krenu u nove radne pobede" na putu ka povratku na vlast.