Iako su stereotipi i generalizacije odavno izašli iz mode, čak i oni potpuno neupućeni u lokalne prilike mogli su 7. juna 2003. zaključiti mnogo toga bitnog o zemlji Hrvatskoj. Kao prvo, da je na tom mestu bezbednosna kultura na vrlo visokom nivou, zatim da je nekadašnji kult Tita uspešno zamenjen kultom pape Jovana Pavla II i, konačno, da uprkos medicini, u Hrvatskoj ima bar 220.000 ljudi kojima desetak sati provedenih na temperaturi od 40 stepeni ne može ništa. Te subote, trećeg dana petodnevne posete Hrvatskoj, poglavar Rimokatoličke crkve posetio je Đakovačko-sremsku biskupiju i održao svetu misu na osječkom aerodromu Čepin.

ZVANIČNA VERZIJA: Za razliku od prethodne dve posete, 1994. godine kada je posetio Mariju Bistricu i Split i 1998. kada je bio u Zagrebu, papa Jovan Pavle II imao je ovog puta nešto dužu trasu. U četvrtak 5. juna iz Rima je stigao u Rijeku, gde se sreo s hrvatskim predsednikom Stjepanom Mesićem; sledeća stanica bio je Dubrovnik, gde je 6. juna održana sveta misa i beatifikacija Marije Propetog Petković. Idućeg dana, već pomenute subote 7. juna, papa stiže u Osijek i tu mu je dnevni raspored bio najispunjeniji: od 10.45 služio je svetu misu, dva i po sata kasnije otišao u privatnu posetu sedištu Đakovačke biskupije, da bi nešto pre 18 časova čuvenim papamobilom prošao kroz Osijek gde su ga (prema izveštaju hrvatskih agencija) "pozdravljali razdragani građani". Nedelja, inače verski praznik Duhovi, bila je rezervisana opet za Rijeku – ovog puta, osim svete mise, bio je organizovan ručak s članovima Hrvatske biskupske konferencije i drugim biskupima, susret s predsednikom hrvatske vlade i, konačno, privatna poseta svetištu Majke Božje Trsatske. Oproštajna ceremonija održana je 9. juna u Zadru, nakon čega je papa napustio Hrvatsku.

Prilično ispunjen raspored je već starom i bolesnom papi sasvim sigurno teško pao, ali za prave probleme su, čini se, ipak bili nadležni u Republici Hrvatskoj. Na prvi pogled reklo bi se da poseta poglavara Rimokatoličke crkve, koliko god bila politički i verski važna, nije događaj zbog koga bi cela zemlja bila bukvalno blokirana, ali, po svemu onome što se moglo videti, pročitati i čuti tih dana, dogodila se upravo blokada. Za početak, na personalnom planu. Predsednik Hrvatske Stjepan Mesić i ostali visoki zvaničnici pojavljivali su se praktično na svakom okupljanju vernika, u pres službama bili su angažovani vladini službenici, dok je sistem obezbeđenja predstavljao pravu paradu hrvatske policije i obaveštajnih službi: pored opasnih momaka i policijskih jedinica (koje ne deluju baš kao domaći SAJ ili Žandarmerija, ali izgledaju opasno), viđena je, recimo, i prelepa, elegantno odevena mlađa žena s pištoljem za pojasom. Prava blokada, međutim, bila je očigledna na hrvatskim putevima. Iako su vernici i ostali zainteresovani danima pre papine posete, a putem interneta i brojnih specijalnih vodiča, bili upozoravani da će putevi biti zatvoreni za saobraćaj i po desetak sati pre dolaska pape na određeno mesto, realizacija tog upozorenja izgledala je prilično neverovatno. Praksa je, međutim, pokazala da je hrvatska policija u stanju da uradi nešto o čemu domaća ne može ni da sanja: ono u šta se "Vreme" uverilo jeste da se u rano jutro 7. juna, od srpsko-hrvatskog graničnog prelaza Batrovci do osječkog aerodroma Čepin (sat i po vožnje), na putu nije pojavilo bukvalno nijedno vozilo. Baš kao što je u najavama istaknuto, svi koji su se zaputili ka Čepinu, ma s koje strane dolazili, morali su da budu prethodno najavljeni i dobijali su policijsku pratnju – u slučaju graničnog prelaza, policija je čekala već na prvom metru hrvatske teritorije. Što se blokade prilaznih puteva tiče, ona je rešena na tradicionalan način – policijskim patrolama postavljenim na raskrsnicama. Međutim, prilikom zatvaranja puteva kroz sela ipak se računalo na poslušnost građanstva: čitavom dužinom sela, između drveća, bile su postavljene policijske trake koje su onemogućavale čak i izlazak ljudi pred sopstvene kuće. Prilično sablasna scena pustih ulica donekle je ipak oživljena zastavama, slavonskim ručnim radovima i cvećem bukvalno na svakom prozoru.

Blokada ulica i puteva nastavlja se, međutim, i na samom mestu događaja. Za razliku od vernika, pripadnici novinarskog esnafa i ostali "sa propusnicama" imali su privilegiju da (umesto na otvorenom polju) papu dočekaju u aerodromskoj zgradi na Čepinu, s tim što je za ulazak u tu zgradu procedura bila kao na nekom svetskom aerodromu: najpre upoređivanje propusnice sa ličnim dokumentima, pa detektor za metal, pa rendgen- procedura za torbe. Sve ljubazno, sve uz osmeh, "hvala lijepa", "izvolite", ali ipak dovoljno strogo da predmet zabune bude čak i transparent koji su nosili učenici osječke ekonomske škole ("Hajde provjeri, molim te, kod ovih gore da li to može da se tretira kao nešto opasno"). Što se tiče vernika koji su na aerodrom ušli bez propusnica, pravila su nalagala da nema metalnih predmeta, šipki, palica, lanaca, baklji, žileta, kompleta za manikiranje, kišobrana, upaljača i sličnih stvari, ali je tu obezbeđenje izgleda malo omanulo, bar kad su u pitanju poslednje dve stavke. Tek što bi neko naivan pomislio da se time cela stvar završava, kontrola i blokada traju i dalje: u zavisnosti od vrste propusnice i važnosti gostiju, put iz aerodromske zgrade do poljane na kojoj se održavala misa vodio je ili preko nečega što liči na pistu ili preko njiva (i sve opet uz osmeh, ali strogo).

GLAZBA I ŽEGA: Ono što je zainteresovani posmatrač mogao da vidi prošavši kroz sve moguće blokade, ipak je bilo vredno tog truda. Scena: ogroman beli štitnik od sunca, isto tako ogroman krst, ispred svega toga tepisi cveća. Prostor za publiku: poljana bez ijednog drveta izdeljena na boksove označene sa A1, B1, C1,… Kao što već red nalaže, a bez obzira na hrišćansko načelo jednakosti i opšte pokornosti, boksovi neposredno ispred scene podrazumevali su stolice sa jastučićima, oni malo dalje samo stolice, dok su delovi rezervisani za obične smrtnike bili opremljeni jedino kutijama specijalno dizajniranim da posluže kao stolice. I to ako vas potera sreća – kutije su dobili samo oni koji su se pojavili među prvima, dok je najveći broj prisutnih ipak bio osuđen na golu zemlju. No, pošto je okupljanje na Čepinu počelo već u dva sata ujutro (u prevodu: pošto su okupljeni bili spremni na devetočasovno čekanje papinog dolaska), svečanost je podrazumevala i dušeke, ležaljke, stolice na sklapanje, jastuke, ćebad i slične stvari.

Kako bilo, već oko sedam sati ujutro i scena i publika bili su postavljeni na svoja mesta. Sledilo je ono što je u Liturgijskom vodiču za Osijek bilo označeno kao glazbeno-meditativni program, a što je u praksi značilo nastupe lokalnih horova, kulturno-umetničkih društava, sveštenstva, recitatora i instrumentalista. U tom trenutku, a uprkos temperaturi koja je već lagano prelazila 30 stepeni i činjenici da hladovine više nigde nije bilo, publika je počela da se ispunjava malom decom, invalidima, starim ljudima. Glazba, meditacija, zastavice sa porukama dobrodošlice papi, transparenti i majice sa natpisima tipa "Bit ćete mi svjedoci" ili "Hvala ti sine Marijin", sve to začinjeno prašinom i neizdržljivom vrućinom moglo je, međutim, da zasmeta samo verski nezainteresovanima. Okupljena pastva ponavljala je da joj vrućina ne smeta, svi su izgledali pospano i zadovoljno, a poznatije pesme pevane su uglas. Da bi stvar zaista ličila na Vudstok, potrudila se grupa mlađih vernika: hipijevska odeća, dve gitare, lagane pesme i "igranje ukrug" mogli su se videti u sektoru B1 nekih sat vremena pre papinog dolaska. Prava ekstaza nastupila je, međutim, u trenutku kada je voditelj programa objavio da je "u 9 i 45 papa Ivan Pavle Drugi kročio na tlo Đakovačke biskupije": frenetičan aplauz, redari koji su sa prolaza između boksova udaljavali sve koji su se tu zatekli, sve glasnije crkvene pesme…ukratko, priča je mogla da počne. Sledile su zastavice, podizanje na prste, guranje u prve redove i, konačno, uzdah olakšanja i rečenice tipa "Evo ga papamobil. I on je u njemu", "Kako je lep!", "Mili naš!" (uglavnom potekle iz ženskih usta). Istovremeno sa blagosiljanjem krsta iz vukovarske crkve Sv. Filipa i Jakova "koji je teško oštećen u srpskoj agresiji", pozdravnim govorima i svečanom misom, u improvizovanim šatorima prve pomoći bilo je sve više vernika koji su kolabirali, a počele su i priče o preminulima. Zvanična verzija saopštena na kraju glasila je da je umrlo dvoje vernika, ali je nezvanična cifra ipak došla do broja pet – kako bilo, konačan bilans je ispod očekivanja. Naime, čak i "povlašćeni", odnosno oni koji su tokom tročasovne mise mogli da uđu u aerodromsku zgradu, osveže se i odmore u hladovini, a koji su pritom punoletni i zdravi, jedva su podneli žegu. Što se tiče ostalih, uglavnom su pokazali zavidnu izdržljivost: pošto su disciplinovano ispratili tekstove, note i molitve odštampane na ukupno 38 stranica liturgijskog vodiča i odsedeli ili odstajali bar pet-šest sati na temperaturi od oko 40 stepeni, približno 220.000 vernika izašlo je nasmejano i zadovoljno. Jedina slika koja je donekle pokvarila idilični prizor bilo je masovno iznošenje (iliti krađa) saksija s cvećem koje su bile postavljene pred oltar – no, kad se ima u vidu broj prisutnih i ipak neverovatna disciplina, ovakav tračak balkanskog duha može i da se toleriše.

U svakom slučaju, kolektivno pevanje, reakcije koje pomalo liče na trans, dovođenje dece, poetični transparenti i, uopšte, sve ono što je moglo da se vidi na Čepinu 7. juna 2003, neke je podsetilo na Titovo vreme, a neke na koncerte Rolingstonsa. Još jednom potvrđujući da se bar trudi da bude ozbiljna država, Hrvatska je savršenom organizacijom i zavidnom disciplinom građanstva pokazala da s takvim pojavama može uspešno da se nosi. Šta god o tome mislilo njeno neposredno susedstvo koje je Tita odavno zaboravilo, kome Rolingstonsi nikako da se dogode i koje odavno ne veruje u idole.