Specijalno za "Vreme" iz Pekinga

Tokom impresivne ceremonije zatvaranja 29. Olimpijskih igara prošle nedelje – ekstravagantnoj predstavi koja je bila dostojan kraj 17 dana izuzetnih sportskih takmičenja i dostignuća – olimpijska baklja predata je gradonačelniku Londona, grada domaćina sledećih OI 2012. godine. Gospodin Džonson se potrudio da nas uveri da ni on ni njegov grad nisu nimalo zabrinuti zbog grandioznosti i svekolikog uspeha pekinških OI. Osam minuta ceremonije koje su bile posvećene primopredaji, osmišljenih od strane londonskog organizacionog tima, sa sve Džimijem Pejdžom i Dejvidom Bekamom u glavnim ulogama, dobar su preview drugačijeg pristupa olimpijskoj fešti kakvu planiraju londonski organizatori. Iz centra dirigovana, od vrha nadole pripremljena je izvedba pekinških Igara, sa ceremonijama otvaranja i zatvaranja u sletskom stilu i budžetom koji je mogao da izdrži samo duboki kineski državni džep. Nasuprot tome, Englezi ne žele da imitiraju i da se takmiče sa Pekingom, već – rečima Tereze Džovel, britanske sportske ministarke – žele da "londonske igre budu demokratske, sa građanima aktivno uključenim u olimpijski program i pogotovo u ceremonije otvaranja i zatvaranja kroz seriju manjih, ali kreativnih hepeninga u različitim delovima grada koji će konceptualno biti ujedinjeni u potpuno demokratski izraz britanskog građanstva".

Gorenavedene reči gđe Džovel reprezentativan su primer načina na koji je najveći deo svetske javnosti posmatrao ovogodišnju Olimpijadu. Za svaku priču o uspesima sportista, dobroj organizaciji i uslužnosti domaćina ili o visoko umetničkom utisku koji su ostavile odvažne i samouvereno osmišljene i izvedene ceremonije otvaranja i zatvaranja, po svekolikim svetskim pisanim i elektronskim medijima pojavilo bi se nekoliko onih koje bi u centar pažnje stavljale problematični autoritarizam kineske vlade, navodno neispunjena obećanja o slobodi medija i građanskog okupljanja ili već o nečem drugom, negativnom.

Nepoverenje prema velikoj nepoznanici koja je ovim olimpijskim igrama i definitivno postala ne samo priznato nego i značajno mesto na svetskoj mapi, možda se najbolje oslikava kroz maliciozni senzacionalizam koji je ispratio "otkrovenje" da je devojčica Lin Mjaoke, čija je izvedba pesme Oda domovini bila jedan od centralnih trenutaka ceremonije otvaranja, samo otvarala usta, a ne i pevala. Svetski mediji su se zaista dobro potrudili da tome pridaju raznolike konotacije, od toga da je to samo još jedan izraz mentaliteta jeftinih made in China kopija, pa do toga da u komunističkoj diktaturi sve mora da izgleda ružičasto, te oni koji lepo pevaju ostaju u pozadini, dok oni koji lepo izgledaju izlaze u prvi plan.

TRIJUMF: Istina je da je po svim standardima pekinška Olimpijada veliki trijumf za današnju Kinu. A izgleda i da je kiselo grožđe za ostatak sveta, koji je stvorio jedan agresivni odbrambeni mehanizam. Mada je zadivljeno ispratio pekinški olimpijski spektakl, sam nesiguran kako da prihvati neminovnost suživota sa jednim novim fenomenom, prevelikom i značajnom a fundamentalno drugačijom i nedovoljno poznatom nacijom.

Ono što deluje gotovo neverovatno jeste činjenica da ni danas, desetak dana od zatvaranja Igara, nema zvaničnih podataka o broju posetilaca i finansijskom bilansu. Ono što bi se našlo pod lupom bilo kog drugog društva koje bi preuzelo na sebe čast i teret organizovanja OI, u Kini je jednostavno od drugorazrednog značaja. Olimpijada jednostavno nije bio biznis koji je trebalo da na kratak ili duži rok napuni pekinšku kasu, već nešto mnogo više od toga – susret Kine sa samom sobom i sa svetom. Susret kojim je učvrstila svoje mesto među najznačajnijim nacijama danas, ali i jednom za svagda otvorila vrata svetu i pokazala da je spremna da se ozbiljno pozabavi sobom i svojim problemima i postane "odgovoran stožer i činilac" međunarodne zajednice, na šta je tzv. naprednije zemlje, još uvek gajeći iluzije i predrasude o crvenoj državi pod diktaturom, već neko vreme pozivaju.

Da, pekinške Olimpijske igre pratilo je i više nego dovoljno kontroverzi sa kojima Kina mora ozbiljno da se pozabavi ako želi da obezbedi istinski solidnu državu za svoje građane i do kraja izgradi imidž odgovorne i u svakom pogledu velike nacije. Do oba ova cilja joj je izuzetno stalo.

Moguće je da su neke od zlatnih kineskih gimnastičarki mlađe od 16 godina, apsolutne i propisane minimalne dobi za takmičenje na OI. Istina je da je su pojedini sajtovi, na primer Amnesti internešenel, ili oni povezani sa falung gongom ili tjenanmenskim incidentom 1989. bili nedostupni stranim novinarima u prescentru. Ili da su dve pekinške bake u sedamdesetim godinama upravo osuđene na godinu dana reedukacije zbog pokušaja da protestuju, jer su iseljene iz svojih kuća pre sedam godina da bi se napravilo mesto za izgradnju olimpijskih objekata. Vizni režim je bio preoštar u strahu od prodemokratskih protesta koje bi prikriveni aktivisti – "kvazituristi" mogli organizovati i zajedno sa preskupim olimpijskim aranžmanima ostavio je velik broj potencijalnih posetilaca pored ekrana u njihovim domovima umesto da budu na olimpijskim borilištima.

ŠTA SE NE SME ZABORAVITI: To su stvari koje ne treba da se ostave po strani i zbog kojih je Peking zaslužio kritiku. Ali se isto tako ne sme zaboraviti ogroman napredak koji je ova zemlja napravila u veoma kratkom roku – ne samo na ekonomskom već i na društvenom i na političkom planu – i koji neće stati sada kada su olimpijski reflektori ugašeni. Kao ilustracija za to poslednje, dok ovo pišem, u drugom kompjuterskom prozorčiću stoji mi otvoren zvanični sajt Amnesti internešenela.

Uspeh Olimpijade se ogleda u činjenici da su domaćini protiv sebe imali neverovatan spektar neposrednih i potencijalnih komplikacija i neprijatnosti: neprijatnu klimu, zagađenost, reflektore celoga sveta koji se potajno nadao da će tokom 17 olimpijskih dana na sve strane početi da ispadaju leševi iz mračnog ormana kineskog komunističkog režima, opasnost od akcija sopstvenih militantnih separatista itd.

Uprkos tome, oboreno je više od sto svetskih i olimpijskih rekorda, učestvovao je nezapamćeno veliki broj sportista, vazduh je bio u skladu sa standardima, fabrike izmeštene i zatvorene, eko-autobusi na ulicama. U okviru priprema za Olimpijadu Pekinžani su dobili još moderniji, čistiji i lepši grad u trajno nasleđe. Domaći gledaoci odnosili su se izuzetno fer prema japanskim (kao i prema sportistima svih drugih nacionalnosti) što je veliki korak ka međunacionalnom pomirenju i prestanku netrpeljivosti sa obe strane. Čitava Olimpijada protekla je u miru, redu i u izuzetno opuštenoj atmosferi.

Sve vreme su strani novinari, o čemu svedoče i izveštaji nekada cenzurisanih zapadnih medija, slobodno vršljali po gradu i po celoj zemlji, intervjuišući koga su hteli i kada su hteli i pišući izveštaje bez mešanja domaćina.

Kinezi to znaju i uživaju u tome. Kineska televizija još uvek svakodnevno pušta snimke najzanimljivijih olimpijskih mečeva. Zlatni kineski olimpijci su na turneji po Hongkongu i Makaou, zavodeći i tamošnje preostale nostalgičare za anglo-portugalskim vremenima. Oslobođena je pozitivna društvena energija, koje doduše ni ranije nije nedostajalo: 40.000 Pekinžana uključilo se u onlajn diskusiju o tome koje bi od pozitivnih iskustava tokom Olimpijade, poput smanjenja broja privatnih vozila na ulicama, trebalo uvesti za stalno. Peticija gradskim ocima se sprema. Olimpijska arhitektonska čuda poput Ptičjeg gnezda i Vodene kocke otvorena su za publiku, a obelodanjeni su i planovi kako će ubuduće služiti gradu. Pozitivna pažnja usmerena je ka dolazećoj Paraolimpijadi i svaki slučajni prolaznik sa kojim započnete razgovor srećno i ponosno kaže da je uživao u Olimpijadi, čak i da nije bio ni na jednom takmičenju.

POTREBNO I DOVOLJNO: I mada su, gledajući sa Zapada, kineska obećanja o nesputanim svekolikim slobodama ostala samo delimično ispunjena, za većinu Kineza pomaci koji su napravljeni u poslednje vreme zaključno sa Olimpijadom su potrebni, ali i dovoljni jer ne rizikuju stabilnost zemlje u kojoj je veliki broj neobrazovanih i koja se napreže iz petnih žila da balansira blagostanje i socijalnu pravdu sa impresivnim makroekonomskim rastom. Olimpijada, i sve što se oko nje dešavalo, dokazala je da je Kina, uprkos gore navedenim i drugim mnogo manje važnim manjkavostima, organizovanija, otvorenija, umešnija i slobodnija nego ikada ranije. Želja da Olimpija bude katalizator ovakvih pozitivnih promena bila je za MOK glavni kontraargument kritičarima stanja ljudskih prava u Kini, kada su donosili odluku da OI 2008. dodele Pekingu, davne 2001. godine. Bio je to dug put, ali danas izgleda da je to bila prava odluka.

Činjenica je da je Kina, u oštrom kontrastu sa Evropom i Amerikom, jedna od retkih, ako ne i jedina zemlja, u kojoj, po nezavisnom istraživanju, više od tri četvrtine građana veruje da će sutra biti bolje nego danas, a život njihove dece bolji nego njihov. Ova Olimpijada daje im za pravo da tako veruju. Možemo samo da čekamo, nadamo se sa njima i da vidimo…