Specijalno za "Vreme" iz Berlina

Na trajektu od Krfa ka Igumenici ukazala se prilika za ragovor sa dvadesetdvogodišnjom balerinom iz Novog Sada. Vraćala se kući sa svog prvog putovanja u inostranstvo. Na grčkom ostrvu nije plesala – prala je sudove u taverni i za tri meseca zaradila, kako veruje, za godinu dana života kod kuće – onoliko koliko u "njenom" restoranu košta bolja večera za višečlanu porodicu. Devojka pripada generaciji koja nikad nije upoznala slobodu putovanja po Evropi: bila je dete kada su 1991. članice Evropske unije i većina drugih država na kontinentu uvele vize za građane SR Jugoslavije.

Protekle sedmice poznati beogradski pisac, trenutno na dužem boravku u Berlinu, prilično se iznervirao zato što je službenica nemačkog konzulata u Beogradu odbila da izda njegovoj prvoj supruzi vizu iako su nemačke akademske ustanove, čiji je gost, obezbedile sva neophodna dokumenta. Obrazloženje je glasilo: ne postoji sigurnost da će on zaista majci svog sina snositi troškove boravka. Tek je ogorčeno pismo nadležnima proizvelo promenu stava konzularnih službenika.

Od 1968. pa sve do početka urušavanja SFRJ građani te države putovali su slobodno širom sveta. Zapadne zemlje utrkivale su se – primerom otvorenosti prema SFRJ – da zemljama istočnog bloka prikažu prednosti uvažavanja načela slobode kretanja ljudi, ideja i robe u skladu s politikom "popuštanja" između blokova i usvajanja povelje Konferencije o evropskoj bezbednosti i saradnji (KEBS) 1975. godine u Helsinkiju.

POTISKIVANJE IDEALA: Ti viši ideali potisnuti su u trenutku kada je krajem osamdesetih godina počeo da raste broj takozvanih azilanata, pre svih kosovskih Albanaca, širom zapadne Evrope, a pre svega u Nemačkoj. Navodeći da su politički progonjeni, zahtevali su pravo na utočište. Sudeći prema odlukama sudova koji su u više od 99 odsto slučajeva odbijali takve zahteve, stvarni motiv je bio ekonomski – kako blagostanje nije došlo do njih, oni su krenuli u susret boljem životu. Krajem devedesetih godina samo u Nemačkoj, prema navodima tadašnjeg ministra spoljnih poslova Klausa Kinkela, boravilo je oko 400.000 Albanaca – uglavnom odbijenih "azilanata" koji zbog prilika u Albaniji, na Kosovu i u Makedoniji nisu mogli da budu proterani.

Zavođenjem zapadnog protektorata na Kosovu 1999. i uspostavljanjem demokratski izabrane vlasti u Srbiji 2000. stvorena je mogućnost da Beograd od zemalja Evropske unije zahteva da skinu građane SR Jugoslavije sa spiska onih stranaca kojima su potrebne ulazne dozvole za "Šengeniju".

Početkom devedesetih godina prošlog veka deo zemalja Evropske unije sporazumeo se u luksemburškom selu Šengenu da ukine međusobne pogranične kontrole i da uspostavi jedinstveni režim izdavanja viza građanima trećih država. Zemlje Istočne Evrope koje su u međuvremenu krenule putem prisajedinjenja Evropskoj uniji oslobođene su viza – uključujući nedavno Rumuniju i Bugarsku. Sloveniji i Hrvatskoj nikad nisu ni uvedene ulazne dozvole, potonjoj pre svega zbog zalaganja Nemačke koja je htela, kako su govorile diplomate u Bonu, da "nagrade" Zagreb za kooperativnost.

ARGUMENTI NE DRŽE VODU: Tri navoda koja ponavljaju čuvari Šengena i zbog kojih vize za Srbe i Crnogorce ne mogu da se ukinu ne drže vodu. Prvo: broj "azilanata", i dalje maltene isključivo kosovskih Albanaca, sada je opao na oko 600 mesečno, taman toliko koliko i sredinom osamdesetih godina. Više nema prepreka da budu vraćeni odakle dolaze, jer tamo sada vlada KFOR. Drugo: strahovanja da će posle ukidanja viza krenuti plima migranata niti su bila opravdana tokom dugih decenija kada nisu postojale, niti su se pokazala opravdanim otkad, recimo, Rumuni i Bugari mogu slobodno da putuju na Zapad. Treće, pripremama za potpisivanje sporazuma Evropske unije sa SRJ o stabilizaciji i pridruživanju, Brisel je uvrstio Beograd među izgledne kandidate za pristup zapadnoevropskoj privrednoj integraciji – čime su, konačno, Srbi i Crnogorci posle maltene decenije i po, barem formalno, vraćeni među "Evropljane".

Priznavanje evropskog identiteta Srbije i Crne Gore kroz ukidanje viza sadrži u sebi bitnu političku simboliku i dodatno bi podstaklo one političke snage koje u otvaranju prema Evropi vide budućnost. Postoje, međutim, i sasvim opipljivi mogući pozitivni odrazi ukidanja viza, odnosno, negativne posledice ukoliko se to ne dogodi. Nove generacije konačno bi mogle slobodno da posećuju tu Zapadnu Evropu, koja im se nudi kao politički, kulturni i civilizacijski ideal, ali koja odbija da im dozvoli da pređu njen prag. Zatim, ekonomska razmena bitno je olakšana ukoliko poslovni ljudi mogu slobodno, u svakom trenutku, da putuju. Konačno, Beč, Trst, Venecija i Minhen svojevremeno su odlično zarađivali na "vikend-turistima" s jugoistoka Evrope, koji su u te gradove dolazili da kupuju.

TVRDI SUSEDI: Posebna dimenzija problema viza je odbijanje Slovenije i Hrvatske da ukinu tu prepreku svojim nekadašnjim sunarodnicima s juga pravdajući se pripremama za ulazak u "Šengen". Pravi razlog, kao što ukazuju i sagovornici u upravi Pakta stabilnosti za jugoistočnu Evropu, jeste nerazumljiv strah u Ljubljani i Zagrebu od fantoma bivše Jugoslavije – kao da bi uspostavljanem slobode kretanja ljudi odjednom vaskrsla SFRJ. Povrh toga, u Hrvatskoj su svesni da bi proces povratka srpskih izbeglica svakako bio ubrzan ukoliko bi se otvorila granica.

Postoji i regionalna dimenzija: Evropska unija zahteva od Mađarske, a tražiće to jednog dana i od Rumunije i Bugarske, da još pre zvaničnog ulaska u briselski klub utvrdi svoje granice prema nečlanicama. Posledica toga je presecanje decenijama građene slobode kretanja u regionu – prema Ukrajini, Moldaviji i Turskoj. Pri tom, jedan od glavnih zahteva Zapada jeste da zemlje Jugoistočne Evrope jačaju regionalnu saradnju, pored ostalog potpisujući sporazume o slobodnoj trgovini. Nema slobodne trgovine bez slobode kretanja ljudi. Pristupanjem EU, svi sporazumi o slobodnoj trgovini u regionu postaju stara hartija.

Destruktivni karakter viza nije posebnost u Jugoistočnoj Evropi. Ruska enklava Kalinjingrad izložena je sličnim problemima zbog priprema baltičkih država da se upišu u EU. Poljska zavodi vize za Belorusiju i Ukrajinu. Regionalne veze se kidaju u ime evropske integracije. U nekim slučajevima – recimo, ukoliko bi Mađarska zavela ulazne dozvole za građane Srbije – čak se podstiču i etničke razmirice: Mađari u Srbiji, kojima od ove godine Budimpešta deli "statusne potvrde" kao i svim drugim Mađarima u bliskom inostranstvu, neće morati da imaju vize, ostali građani Srbije – i te kako.

NEŠTO I KOD KUĆE: Ministar spoljnih dela Goran Svilanović zatražio je polovinom aprila u Berlinu u razgovoru sa šefom najuticajnije države u EU, Nemačke, da Brisel što pre ukine vize za SR Jugoslaviju. Prvi ministar Vlade Srbije Zoran Đinđić učinio je to isto u Londonu, pri čemu Velika Britanija nije među državama Šengenskog sporazuma. "Ići će teško, to je zakonodavstvo Evropske unije, a ne nacionalno", glasio je prvi odgovor u Berlinu, zapravo više izgovor. Svakako da je tako, ali Bugarska i Rumunija su pokazale da upornost vodi uspehu. Bilo bi lepo da je u Beogradu oblikovana celovita i jedinstvena politička strategija o tom pitanju. Bitna uloga u tom usklađenom pristupu, recimo, mogla bi da pripadne poslanicima u sva tri parlamenta – razgovarajući sa svojim kolegama iz zemalja EU, narodni deputati u Srbiji i Crnoj Gori mogu bitno da utiču na ubrzanje rešavanja celog zamešateljstva. Zamislivo je da vlasti u Beogradu i Crnoj Gori pokrenu i nebrojene nevladine organizacije u SRJ da preko svojih svakodnevnih veza s partnerima u EU i oni utiču na oblikovanje javnog mnjenja u prilog zahtevu da se ukinu vize. Eto prilike da Beograd i Podgorica barem u jednoj stvari zajednički deluju i u oblasti spoljne politike.

Međutim, jedan od najbitnijih preduslova mora da se ispuni na "domaćem terenu": tek učvršćivanjem poverenja u Srbiju i Crnu Goru kao državu u kojoj vlada pravo, otpašće sve prepreke da bude priznata kao ravnopravna članica evropske zajednice. Volšebni balkanski špijuni u uniformama ili bez njih, mafijaši u trodelnim odelima ili trenerkama, političari koji i dalje vole da prebiru po etničkim genima svojih protivnika, novinari spremni da fabrikuju i javnost spremna da otrpi svaki "kompromat" o političkim protivnicima – svi oni zajedno svakodnevnu vuku svoju zemlju ispod crte na kojoj počinje Evropa.