Češka, pad vlade
Vitezovi i Lisabonski ugovor
Dok Česi sa nestrpljenjem iščekuju kome će i kada predsednik Klaus da poveri mandat za obrazovanje prelazne vlade, i kada će biti raspisani vanredni parlamentarni izbori, u Briselu sa zebnjom prate sudbinu Lisabonskog ugovora upetljanog u lokalna češka prepucavanja
Češka vlada je prošle nedelje izgubila svoju tesnu većinu u parlamentu. Nekolicina poslanika iz redova konzervativne "Demokratske građanske partije" (ODS) premijera Mireka Topolaneka podržala je inicijativu za izglasavanje nepoverenja vladi koju su na dnevni red po ko zna koji put stavili opozicione socijaldemokrate (CSSD) i komunisti. Premijer je potom ljutito optužio predsednika Češke Vaclava Klausa da je vrbovao preletače iz njegove partije i kumovao rušenju vlade. Klaus je tu tvrdnju isto tako ljutito odbacio. A u CSSD-u su izjavili da je kabinet Topolaneka dobio šta je zaslužio, jer nije bio u stanju da se uhvati u koštac sa posledicama finansijske i ekonomske krize. Kako stvari stoje, prevremeni izbori mogli bi da se održe u oktobru.
I sve to, osim naravno za Čehe, i ne bi bilo toliko uzbudljivo da Češka upravo ne predsedava Evropskoj uniji, da EU u dobroj meri ne funkcioniše po principu spojenih sudova i da politički potresi u nekoj od 27 zemalja članica ne mogu da izazovu pravi zemljotres u Briselu, pošto bitne odluke moraju da se donose jednoglasno. Unutrašnji problemi Češke ne bi punili stranice evropskih novina da je Prag već ratifikovao Lisabonski ugovor, a pošto još nije, pitanje je kada će i da li će to uopšte učiniti. I da na čelu države nije Vaclav Klaus, a jeste, koji je poznat kao zagriženi protivnik daljeg jačeg srastavanja, a kamoli širenja EU, tj. Lisabonskog ugovora koji to omogućava.
GLOBALNA PITANJA: Ovako, lokalna češka politička kriza, otvara mnogobrojna globalna evropska pitanja. Da li su mlađe zemlje članice sposobne da predsedavaju Uniji pošto u njima nije dovoljno razvijena demokratska svest, a pre svega shvatanje nužnosti podređivanja lokalnih interesa opštim evropskim težnjama, kao što tvrdi francuski predsednik Nikola Sarkozi? On je više puta izjavio da mlađe zemlje članice nemaju ni kapacitet ni autoritet da Uniju vode u kriznim vremenima, pa je čak pokušao da ubedi Češku da njemu prepusti svoj mandat. Da li je EU uopšte spremna da prihvati nove članice? Kancelarka Nemačke tvrdi da nije i da posle prijema Hrvatske vrata EU dugi niz godina treba da ostanu zatvorena. Drugi pak tvrde da bi oduzimanje bliske evropske perspektive zemljama na Balkanu moglo u njima da ubije volju za reformama i izazove novu, tešku regionalnu krizu, što bi opet za EU imalo štetne posledice. I na kraju, da li će Lisabonski sporazum uopšte stupiti na snagu, a ako ne, da li EU može da funkcioniše na principima važećeg ugovora iz Nice, tesno pravljenog po meri samo petnaest zemalja članica? Ako Lisabonski ugovor ne stupi na snagu, prijem novih članica neće biti moguć, pa bi čak i Hrvatska mogla da izvisi. Još gore: skoro duplirana Evropska unija jednostavno ne bi bila funkcionalna, ne bi imala pravnu osnovu, za preraspoređivanje resora. Obaška što bi se posve zatro polet za stvaranje evropske super države i evropskog identiteta, ako ga uopšte još ima.
ZEBNJA U BRISELU: Dok Česi sa nestrpljenjem iščekuju kome će i kada predsednik Klaus da poveri mandat za obrazovanje prelazne vlade, pri čemu ga češki ustav vremenski ne ograničava, i da vide da li će ova tehnička vlada završiti predsedavanje EU i dočekati prevremene izbore, ili će se pronaći skupštinska većina za neku drugu prelaznu vladu, u Briselu sa zebnjom prate sudbinu Lisabonskog ugovora upetljanog u lokalna češka prepucavanja. Češki parlament – donji dom – već je ratifikovao Evropski ugovor. U senatu – gornjem domu – za to međutim ni pre pada vlade nije postojala većina. "Ratifikacija Lisabonskog ugovora sada će naravno biti još teža", izjavio je vicepremijer Aleksandar Vondra. Da bi se ratifikovao u senatu, tri petine poslanika mora da glasa za Lisabonski ugovor. Prema procenama analitičara odnos snaga je za sada pola-pola. Mnogi senatori ODS-a su evroskeptični i protive se prolisabonskom kursu svog šefa Topolaneka, koji sada, posle obaranja njegovog kabineta, sa okrnjenim autoritetom, treba da ih ubedi da promene mišljenje.
RADARI I OVLAŠĆENJA: Da bi to uopšte razmatrali, senatori iz redova ODS-a koji se protive Evropskom ugovoru, zahtevaju dve stvari: da se vlada obaveže da bez posebnog odobrenja parlamenta neće ustupati nikakva ovlašćenja Briselu i da se ugovor sa Sjedinjenim Američkim Državama o postavljanju radarskih postrojenja u Češkoj posle senata ratifikuje i u parlamentu. A američkim radarima se opet odlučno protive socijaldemokrate, koje su pak isto tako odlučno za hitnu ratifikaciju Lisabonskog ugovora, piše Bečki Standard. Prema istraživanjima javnog mnjenja, sedamdeset odsto građana Češke je protiv postavljanja američkih radarskih sistema. Dogovor oko svega i svačega dodatno otežava, što je predizborna kampanja praktično već počela. Postoji bojazan da bi ozlojađeni senatori ODS-a mogli da se osvete socijaldemokratama za rušenje vlade tako što će glasati protiv Lisabonskog ugovora. Što opet nameće pitanje: da li je svest u Evropi dovoljno sazrela, da bi se lični, lokalni, partijski ili državni interesi podredili opštim evropskim interesima. Na stranu partijski interesi i predizborna demagogija: svoje protivljenje pojedini senatori ODS-a obrazlažu da bi i suviše jako i brzo srastanje i širenje EU moglo da izazove centrifugalne sile koje bi dovele do urušavanja Unije. Pozivajući se pri tom upravo na manjak evropske svesti, što i sami pokazuju.
ČEKAJUĆI UGOVOR: Prethodno za april planirano glasanje o Lisabonskom ugovoru u češkom senatu po svoj prilici biće odgođeno. A i čemu žurba, pa nije sve na nama, poručuju iz Praga, podsećajući da Irska po drugi put na referendumu tek na jesen treba da se izjasni o Lisabonskom ugovoru. Pored toga ni predsednik Poljske još nije stavio svoj potpis na u parlamentu već ratifikovan Lisabonski ugovor, a i predsednik Nemačke čeka na presudu ustavnog suda o Evropskom ugovoru. Postoji bojazan da svi ukrug počnu da čekaju da vide šta će onaj drugi da uradi, pa da se rešenje ugovornog pitanja Unije otegne u nedogled. Predsednik Vaclav Klaus, poznat kao ogorčeni protivnik Lisabonskog ugovora, ima instrumente da ratifikaciju odlaže sve do irskog referenduma, pa ako on ponovo propadne, čitava priča u Češkoj postaje posve izlišna, te bi se tako oslobodio pritiska Brisela. Čak i ako se ratifikuje u senatu, Lisabonski ugovor mora da potpiše i Klaus, koji je davao neodređene izjave, da se on, eto, u tom slučaju ne bi usprotivio demokratski izraženoj volji većine.
Sa druge strane, Sarkozi je sablaznio Čehe izjavom da bi krizom ugroženi francuski proizvođači automobila državnu finansijsku pomoć mogli da dobiju samo ako proizvodnju iz Češke premeste u Francusku. I to posle dogovora na vrhu EU, gde su svi svečano izjavljivali kako u vremenima duboke krize ne sme da prevlada nacionalni protekcionizam. "Ako je neko hteo da ugrozi ratifikaciju Lisabonskog ugovora, nije mogao da izabere bolje sredstvo", izjavio je na to Topolanek.
Motorna snaga antilisabonskih snaga u Češkoj je predsednik Klaus. On je i za vreme češkog predsedavanja Uniji odbio da zastavu EU postavi na tvrđavi na Hradčanima, sedištu predsednika Republike. Ministar spoljnih poslova Češke Karl Švarcenberg kritikovao je Klausa da pojma nema o politici Evropske unije. Ali je zato Klaus odlazio na brdo Blanik, da potraži savet od hrabrih vitezova koji tu po legendi spavaju, a koji bi Češkoj uvek priticali u pomoć kada je bila u najvećoj nevolji.
Na You Tube se pojavio video ODS-a u kome se patetično pad kabineta Topolaneka za vreme predsedavanja EU upoređuje sa sporazumom iz Minhena 1938, kada je Čehoslovačka svoje pogranične oblasti prepustila Hitlerovoj Nemačkoj, sa 1948. godinom kada su komunisti došli na vlast, sa 1968. kada su trupe Varšavskog pakta za vreme Praškog proleća umarširale u Čehoslovačku. Govori se o izdaji i porazu.
Klaus je sve to hladno odbacio i rekao da pad vlade "nije nikakva katastrofa". A Sarkozi, za koga pišu da oseća "fantomske bolove" što više nije na čelu EU, samo što nije slavodobitno izjavio: Jer sam vam lepo rekao.