Nakon deset vekova od osnivanja i nekoliko decenija anonimnosti, na scenu se vraćaju Malteški vitezovi. Ovi potomci krstaša, državljani zemlje bez teritorije (!), svi odreda plemići i parajlije (njih 14.000), proširivanjem oblasti delovanja na diplomatiju, sve više privlače pažnju javnosti. Naročito srpske, s obzirom na to da su nedavno otvorili svoju ambasadu u Beogradu.

U toku je istorijski važan obrt Svetog malteškog reda koji je nastao u Jerusalimu 1023. godine, prvobitno s ciljem da zbrinjava katoličke hodočasnike u Svetoj zemlji da bi se kasnije pretvorio u udarnu ratnu formaciju koja je stolećima u Mediteranu štitila Evropu od Turaka. Hrabrost ovog vojnog i bolničkog reda, veoma bliskog Vatikanu, a kasnije i njihova milosrdna humanitarna dela, uživala je ogromno poštovanje tokom vekova. Najnovija transformacija Malteškog reda u pravcu diplomatije delo je velikog majstora grofa Anđela Mojana, koji je pre desetak godina shvatio da mu je neophodna modernizacija. Zato je formulisao i dokument pod imenom "Strategija za budućnost", čime je red regulisao svoje odnose sa republikom Maltom, transformisao brojne zaostavštine u svetu u svoje ambasade i počeo da traži međunarodno priznanje Malteškog reda.

Nedavno su regulisani i odnosi sa vladom Malte koja im je dala, na stogodišnje korišćenje, tvrđavu Svetog Anđela, kao i pravo da imaju svoju oružanu gardu na ostrvu. Sama Malta, novi član Evropske unije (vidi antrfile), uzela je kao državno obeležje njihov proslavljeni osmokraki krst, a glavni grad La Valeta nosi ime jednog od harizmatičnih vitezova. Uostalom, red je proslavio (i izgradio) ovo istureno parče zemlje, braneći odatle celo hrišćanstvo od najezde islama.

PRILAGOĐAVANjE: Malteškim vitezovima je veoma važno da budu priznati kao građani savremenog doba, a ne ostaci jednog anahronog i nepotrebnog sveta. Stoga su novim "ustavom" iz 1998. godine inicirali mnoge epohalne izmene svog reda: revidirani su odnosi sa Svetom stolicom u pravcu potpune pravne autonomije tako da ni velikog majstora više ne imenuje papa. Iako je duhovna veza Malteškog reda i Rimokatoličke crkve neraskidiva, red je prilagodio organizacionu strukturu radi jake i suverene diplomatske aktivnosti. Dalje, i ženama je dozvoljeno da postanu (niži) članovi, a uvedeni su novi (blaži) kriterijumi za priznavanje aristokratskog porekla. Takođe, ojačana je i prevlast rimske centrale gde boravi veliki majstor i uopšte koordinacija nad četrdesetak nacionalnih udruženja.

Zanimljivo je pomenuti da je prethodni ustav donesen u Parizu 1964. godine pod pokroviteljstvom kralja Petra Karađorđevića, koji je bio veliki simpatizer ovog reda. Inače, prestolonaslednik Aleksandar Karađorđević odlikovan je velikim krstom sa zlatnom zvezdom Malteškog reda, njihovim najvažnijim ordenom. Naravno odlikovan je kao predstavnik jugoslovenske kraljevske porodice koja je veliki prijatelj reda, ali on nije malteški vitez jer to mogu da postanu samo rimokatolici.

Mada svojim humanitarnim aktivnostima Malteški red mnogo podseća na Crveni krst, danas se radi o najmanjoj državi na svetu koja održava diplomatske odnose sa preko stotinu zemalja i koja ima 85 ambasada u celom svetu. Takođe, mnogi putevi lobiranja moraju nezaobilazno da pređu preko Malteškog reda – na primer, oni su među najzaslužnijim za brzo priznavanje Slovenije prilikom proglašenja nezavisnosti, a na Kubi se odnedavno slavi Božić isključivo zahvaljujući Malteškim vitezovima. Oni godišnje izdvajaju oko 100 miliona evra za humanitarne svrhe, a raspolažu ogromnim bogatstvom (tzv. zajedničko blago) koje pothranjuje zaostavština Vitezova i drugih dobročinitelja.

Istina, Vitezovi su u bliskoj prošlosti bili predmet kritika jer su se, navodno, više posvećivali organizaciji mondenskih koktela i uštogljenih prijema. Takođe, italijanski levičari sumnjiče ih da pored novca i poštanskih markica "štancuju" za crno tržište lažno ordenje i titule za ljude plave krvi. Međutim, sem možda pojedinih slučajeva, nikad nisu prešli granicu hohštaplerstva… Čak i optužbe pravoslavne crkve da Vatikan preko njih sprema novi krstaški rat na Istoku, priča je u koju veruje svaki narod naviknut da veruje u zavere. Jednostavno, to su oni fini starci koji ručavaju u rafiniranim klubovima, njihove vile obično su skrivene u šumama, voze rols-rojseve i nose samo odeću od finih engleskih štofova. Vitezovi letuju na Azurnoj obali, viđaju se sa drugim kraljevima i prinčevima bez kraljevstva i prinčevine i savesno obavljaju svoje obaveze Malteškog reda, iako ponekad imaju teškoća da običnom svetu objasne u čemu se one sastoje.

VITEZOVI U SRBIJI: U pomenutom dokumentu o strategiji za budućnost formulisana je i namera Malteškog reda da se nakon pada Berlinskog zida njihovo prisustvo proširi i na zemlje Istočne Evrope. Inače, tokom poslednjeg balkanskog rata bili su među najaktivnijim humanitarnim organizacijama (naročito u Mostaru), a već godinama imaju svoje ogranke u Sloveniji, Hrvatskoj i Vojvodini. Nedavno, otvaranjem ambasade u Srbiji, ma koliko nekom u Beogradu može da zvuči čudno, otvoren je još jedan kanal komunikacije naše zemlje sa onim delom sveta koji se za nešto pita i koji može da lobira tamo gde treba. Inače, bilo je u prošlosti poseta visokih delegacija Malteškog reda Crnoj Gori, gde se u manastiru Ostrog nalazi nekoliko relikvija koje Vitezovi smatraju svojim. Takođe, red je tokom rata u više navrata donosio humanitarnu pomoć, trudeći se da održi kakvu-takvu ravnotežu među zaraćenim stranama.

MALO ISTORIJE: Red je u prvo vreme nosio ime Vrhovnog vojnog i bolničkog reda svetog Jovana Jerusalimskog i imao za cilj da prihvata, pomaže i leči hodočasnike na Hristov grob u svetoj zemlji, a kasnije je postao vojni pokret za njegovo oslobođenje od najezde muslimana. Red se selio iz jednog mesta u drugo, obišavši tako ceo svet. Nakon progona iz Palestine, gde su proveli skoro 200 godina, Vitezovi su se preselili na Kipar, a kasnije na Rodos odakle su stolećima odolevali Turcima. Ipak, najveći trag u istoriji Vitezovi su ostavili boraveći na Malti, odakle potiče i njihov današnji naziv. Tu su ostali bastion hrišćanstva koje Turci nikako nisu uspeli da savladaju. Zato ih je Napoleon 1798. godine na prevaru i ne ispalivši nijedan metak proterao, napavši ostrvo znajući za pravilo Maltežana da se ne bore protiv hrišćana. Istina, malo su i oni sami krivi jer su vremenom počeli da se bave trgovinom i bankarstvom, a akumulirano bogatstvo omekšalo im je i duh i telo.

Nakon tog poraza zauvek su napustili Maltu i raspršili se po svetu. Jedan deo je čak završio kao stalni gost ruskog dvora, a većina vitezova se početkom XIX veka nastanila u Rimu odakle su vršili veliki uticaj na zbivanja na Apeninskom poluostrvu. Vitezovi su na Malti ukupno proveli 268 godina a posle toga su se raspali na male nacionalne grupe od kojih su, na primer, Rusi i Poljaci imali najveći uticaj. Čak je nakratko i pravoslavni ruski car Pavle bio poglavar Malteškog reda. Njihove herojske napore kasnije su prepričavali svi hrišćani označavajući ih kao simbol hrabrosti. Stoga su u njihovim vojnim akademijama mnoge evropske zemlje stolećima školovale svoje najbolje admirale i komandante i uopšte na iskustvima Malteških vitezova koncipirale svoju ratnu mornaricu. Inače, neki naučnici sumnjaju da su zbog svog ovog katoličkog "talibanstva" čak odgovorni za ubistvo čuvenog slikara Mikelanđela Merizija Karavađa zbog njegove homoseksualnosti.

Za razliku od Templara, čiju su sudbinu tokom vekova delili i koji su najpoznatiji vojni viteški red (odnedavno i u Srbiji imaju svoje udruženje od pedesatak članova), Malteški vitezovi su kombinovan red – malo bolničari, malo ratnici. Osnovna razlika u odnosu na Templare je ta što Malteški red okuplja isključivo katolike i plemiće. Nestankom opasnosti u Evropi tokom XVIII veka od Turaka, Vitezovi su ostavili oružje i posvetili se humanitarnom radu. U stvari, vratili su se onome zbog čega su i osnovani – bolničkom pozivu, a trenutno raspolažu sa više od 50 bolnica u celom svetu.