Aerodrom Kopernikus nalazi se desetak kilometara od centra Vroclava. Nosi ime po poljskom matematičaru koji je u šesnaestom veku formulisao heliocentrični model svemirskih tela Nikoli Koperniku. Autoputem od njega ka centru grada prolazi se pored stadiona fudbalskog kluba Šlonsk Vroclav. Pre početka ruske invazije na Ukrajinu stadion je konstantno bio obasjan bojama kluba – zelenom, belom i crvenom. Danas je pak u potpunom mraku. Energetska kriza uzela je maha, vizuelni efekti pale se samo u posebnim prilikama.

Ipak, Šlonsk Vroclav igra odlično ove sezone. Prošle godine bili su ne tako daleko od ispadanja iz prve lige, a sada jurišaju na pehar. Gradom se ori: “Mi smo navijači Šlonsk Vroclava, cela Poljska zna za nas, za VKS mi smo spremni umreti”.

Grad se nalazi na reci Odri, na zapadu poljske, češke i nemačke granice. Od prve ga dele planinski masivi, a od druge autoput za Berlin, izgrađen još za vreme nacističke Nemačke. Međutim, kao grad nije toliko popularan ni kod jednih ni kod drugih, a i od ostatka Poljske se prilično razlikuje. Ne može se nikada u potpunosti identifikovati, jer ne pripada nikome, a opet, svi su u nekom istorijskom trenutku polagali pravo na njega. Vroclav je grad u kome se istorija vrlo brzo menja. Budućnost lako može postati prošlost, a tragovi prošlosti, sa druge strane, nestati kao da ih nikada nije ni bilo.

NAJNOVIJI TALAS IZBEGLICA

Prije desetak dana, ukrajinski predsednik Volodimir Zelenski optužio je, u svom govoru na sednici Generalne skupštine Ujedinjenih nacija, Poljsku da “političkom predstavom” oko uvođenja zabrane uvoza žitarica iz Ukrajine zapravo pomaže Rusiji. Poljski premijer Mateuš Moravjeci (rođen u Vroclavu) nije mu ostao dužan opomenuvši ga da nikada više ne uvredi poljski narod, koji je do sada bio najjači ukrajinski saveznik. Kako na vojnom, tako i na civilnom planu.

Vroclav je dobar pokazatelj toga. Po nekim procenama, udeo Ukrajinaca u ukupnom gradskom stanovništvu iznosi oko petnaest odsto. I zaista, izvesna prenaseljenost grada primetna je, pogotovo u saobraćaju, koji se, prema rečima meštana, znatno intenzivirao u prethodnih godinu i po dana. Deluje kao da su se Ukrajinci uklopili u sredinu iako im verovatno nije cilj trajni opstanak u Vroclavu.

Iako Poljska verovatno neće prestati da šalje oružje u Ukrajinu, pokrenuta je diskusija o ovom pitanju, što je za sada najdrastičniji korak, ali i pokazatelj kako diplomatske veštine nisu jača strana ukrajinskom predsedniku. Poljaci mu uvredu svakako neće zaboraviti. Stoga, sve su jači glasovi desne opozicije da je Poljska možda dala previše, da uprkos podržavanju Ukrajine u ovom konfliktu, ipak ne sme biti dozvoljeno da država znatno oslabi.

Za razliku od Nemaca i Čeha, Ukrajinci ne polažu pravo na Vroclav, niti su ga ikada kroz istoriju polagali. Geografski je isuviše daleko. Međutim, zanimljivo je da je dobar deo Poljaka iz Vroclava došao ovde upravo sa sadašnje ukrajinske teritorije – mahom iz grada Lavova i okoline. Ta regija je kroz vekove bila poprište sukoba poljskog i ukrajinskog plemstva.

GRAD BEZ NACIONALNIH MANJINA

U Vrloclavu je štošta prolazno. Grad je prvo bio pod kontrolom Čeha, pa poljski (ali ne pod ujedinjenom krunom, već pod lokalnim plemstvom), potom se iznad njega vijorila habzburška zastava, da bi nakon pobede Pruskog carstva u austrijsko-pruskom ratu još jednom promenio državu. U sastav Poljske ušao je tek 1945. godine.

U razgovoru sa jednim lokalnim novinarom saznajem zanimljiv podatak: u devetnaestom veku polovina stanovništva je govorila poljski jezik, da bi usled germanizacije, na početku dvadesetog veka taj broj bio neznatan. Nemci su grad zvali Breslau. Iz njega su otišli tek 1945. godine. Jedan deo svojom voljom, dok je drugi zadesila ista sudbina kao i vojvođanske folksdojčere. O važnosti tadašnjeg Vroclava (Breslaua) dovoljno govori činjenica da je oslobođenje grada trajalo od sredine februara do 6. maja 1945. godine. Nemci su grad pretvorili u tvrđavu, koja je bezuslovno predata svega tri dana pre zvanične kapitulacije nacističke Nemačke.

Na putu prema gradu prolazi se pored jednog dobro očuvanog spomenika opsade – nemačkog bunkera visokog petnaestak metara sa puškarnicama sa svih strana. Isti novinar mi objašnjava da se tu veći broj vojnika Vermahta utvrdio tokom bitke, što im svakako naposljetku nije mnogo pomoglo jer je grad opkoljen sa svih strana. Za razliku od Varšave, u Vroclavu nije postojao značajniji pokret otpora; grad je u neku ruku zaista i bio istinski nemački, što svakako ne znači da je takav i danas. Kao što je već rečeno, sve se ovde brzo menja.

Kada je Crvena armija ušla u grad, deo nemačkog stanovništva je već bio izbegao u Drezden, koji i dalje ima znatan broj stanovnika poreklom iz Breslaua. Ostatak je morao napustiti kuće u mesecima koji su usledili. Kraj jednog identiteta. Era Nemaca je prošla, a sa njom i svi tragovi da su ikada bili tu.

Sovjeti su u Vroclav naselili Poljake iz sadašnje zapadne Ukrajine i dela Litvanije. Prijatelj, čiji je deda, po zanimanju farmer, stigao u talasu preseljenja iz okoline Lavova u selo nadomak Vroclava opisuje njegov prvi susret sa novom domovinom. Uzeo je u ruku grumen zemlje i zaplakao. Iz plodnih ukrajinskih ravnica, prelazak u regiju gde raste samo poljski krompir (meštani vole da se šale na račun krompira) nije bio nimalo lak. Stanovništvo je preseljeno bez ičega i smešteno u nekadašnje nemačke kuće. Doneli su sa sobom samo svoju kulturu. Nemojte ulagati u kuće, preseljenje može biti samo privremeno, govorile su nove sovjetske vlasti plašeći se da će doći trenutak u kome će se Vroclav vratiti u ruke obnovljene Nemačke. Prijatelj se šali da je poželjno bilo samo piti votku i ulagati u krompir. Prva tradicija se očuvala do danas.

Sporazum o uzajamnom priznavanju granica Poljske i Nemačke potpisan je tek sedamdesetih, te je tek tada postalo jasno da će novi stanovnici grada ovde ostati duže vreme. U razgovoru sa njima saznajem da grad dugo nije mogao da ostvari osećaj zajedništva, pripadništva jednom mestu i naposljetku svega jednom identitetu. Uspeh u ovoj društveno-kulturološkoj borbi postignut je tek nakon katastrofalnih poplava 1997. godine kada je oko 40 odsto grada završilo pod vodom. Zanimljivo je da su u pitanju bila mahom naselja koja su Sovjeti izgradili; Nemci su imali bolji osećaj kako treba graditi infrastrukturu oko Odre i njenih mnogobrojnih kanala.

Danas u Vroclavu praktično da nema nacionalnih manjina – ako ne računamo Ukrajince koji su tu privremeno emigrirali. Sem njih, jedina značajnija manjina su Grci – potomci grčkih komunista naseljenih posle poraza komunističke partije u građanskom ratu u Grčkoj. Doskora su imali i svoju crkvu, tačnije za grčke katolike, ali je sada ustupljena Ukrajincima za njihove potrebe.

PRESTONICA SREDNJOEVROPSKE ARHITEKTURE

Stari grad Vroclava okružen je kanalom. Poznat je po velikom trgu, tačnije tržnici, mnogobrojnim crkvama, desetinama mostova koji povezuju ostrva na Odri, sinagogi i autentičnim srednjoevropskim građevinama. Po ovom posljednjem, koncept je sličan kao kod Krakova. Međutim, Vroclav, sa mnogo manje turista, danas nudi zaista autentično iskustvo.

Kada se uđe u grad preko jednog od mostova, nailazi se na zanimljiv prizor – saobraćajnica sa dve trake u oba smera kroz starogradsko jezgro. Izgradile su je sovjetske vlasti; Poljaci je ne vole jer bitno narušava okolinu, čak se pre nekoliko godina pričalo i o vraćanju ove ulice u prvobitni izgled, ali se projekat pokazao neodrživim i nadasve skupim.

Crkve i katedrale ovde su neizostavna mesta obilaska. Panoramski pogled na grad prožet je bezbrojnim tornjevima, zvonicima i kupolama. U svakoj od njih može se videti ikona Gospe Czestochowska-e, poljske nacionalne relikvije. Ne zna se njeno poreklo; neki podaci govore da je kupljena u Italiji, dok drugi pominju i Konstantinopolj. Legenda kaže da je ona spasla Poljake kada je švedski kralj Gustav Avgust, poznatiji kao Lav sa severa, krenuo u osvajanje Evrope u 17. veku. Naime, poljsko plemstvo nije mu se moglo suprostaviti sve dok njegovi vitezovi nisu mačem oskrnavili lice madone. Tada je veliki osvajač počeo gubiti rat.

Jedna od crkava ima dva tornja spojena gvozdenim mostom, što me zainteresovalo da je posetim. Unutra se razlikuje od ostalih. Na zidovima i plafonu nema fresaka. Mesto gde se prodaju karte za tornjeve više podseća na suvenirnicu nego na unutrašnjost crkve. Lokalni novinar mi govori da nije u pitanju rimokatolička crkva već poljska katolička crkva, koja nije pod jurisdikcijom Vatikana. Komunističkim vlastima je više odgovarala od rimokatoličkih crkava jer su na taj način pokušavali da preseku veze sa Vatikanom. Međutim, u stvarnosti ova crkva ima jako malu zajednicu vernika. Većina turista, mahom katolika, koji je posete ni ne zna da nije u pitanju rimokatolička crkva.

Danas se može govoriti o poljskom identitetu u Vroclavu. Međutim, i on je drugačiji od ostatka države. Vekovi prolaznosti, različite kulture koje su naseljavale grad, kao i kulturni mentalitet pristigao iz ukrajinskih ravnica 1945. godine stvorili su od Vroclava svojevrsno poprište identitetske bitke. Biti u Varšavi ili pak Krakovu, razlikuje se od boravka u Vroclavu. Specifičan je na neki čudan, teško objašnjiv način. Spajaju ih manje-više samo votka i krompir.