Sirt je mesto koje i za pobunjenike i za snage lojalne Gadafiju ima veliku simboličku i stratešku važnost. Taj grad je neka vrsta kapije za zapadni deo zemlje, u prošlosti je kod Sirta počinjala granica između istočnog i zapadnog dela Libije (vidi okvir). U blizini ovog grada je rođen i Moamer el Gadafi, Sirtu je pukovnik bio namenio ulogu glavnog grada buduće ujedinjene Afrike. U utorak uveče, kada ovaj broj "Vremena" odlazi u štampu, stižu informacije da se u Sirtu, koji je prethodnih dana bombardovan, čuje pucnjava, da mobilni telefoni ne funkcionišu.

Osim gradova uz obalu koji su pod kontrolom Gadafijevih snaga i onih u kojima se sukobi još vode, poput Misrate, avioni koalicije bombardovali su i Sebhu i Kufru, gradove u Sahari, Garjan u planinskom vencu Džebel Nafuz… Libijska vlada je navela da je širom zemlje u vazdušnim napadima ubijeno više od sto civila, da u tim napadima na putu između Adždabije i Sirta ginu i vojnici i mnogi civili koji sa porodicama u vozilima beže iz mesta u kojima se vode sukobi. Abdul Hakim, prijatelj iz Tripolija, u telefonskom razgovoru za "Vreme" kaže da je mnogo ljudi koji pokušavaju da iz Tripolija, koji se gotovo svakodnevno bombarduje, u manja i sigurnija mesta pošalju bar porodice.

Zapadni vojni zvaničnici negirali su da je ijedan civil poginuo u bombardovanju. U cinizmu je najdalje otišao američki sekretar za odbranu Robert Gejts, koji je izjavio da američki obaveštajni izveštaji pokazuju da snage lojalne Gadafiju premeštaju tela ljudi koje su one ubile na mesta vazdušnih udara koalicionih snaga, kako bi mogle da okrive Zapad za njihovu smrt.

PROPAGANDA I EKONOMIJA: Po Libiji padaju bombe, ali i propagandne poruke. Zapadni saveznici bacaju letke u kojima se Libijci pozivaju da ne slušaju Gadafijeva naređenja, ostave oružje i idu kući. Predsednik SAD Barak Obama je rekao: "Ne možemo da vojno reagujemo gde god da dođe do represije, moramo da merimo svoje interese sa potrebom da se deluje." Gadafi je u pismu upućenom svetskim silama, koje su u utorak 29. marta u Londonu održale konferenciju o situaciji u Libiji, tražio okončanje međunarodne vojne intervencije i ofanzivu nazvao "varvarskom", a koalicione vazdušne napade na njegovu zemlju uporedio sa kampanjama Adolfa Hitlera za vreme Drugog svetskog rata. Svi učesnici konferencije složili su se da Gadafi mora da napusti zemlju.

Uz priče o bombardovanju i borbama stižu i informacije o ekonomiji. Libijski pobunjenici su izjavili da su spremni da počnu izvoz nafte "za manje od nedelju dana". Političko telo koje predstavlja pobunjenike potpisalo je ugovor s Katarom po kome će ta zemlja u njihovo ime da prodaje naftu. Katar je inače priznao pobunjenički Nacionalni savet kao legitimnog predstavnika naroda i time postao druga država koja je to učinila, posle Francuske, a Katar je bio i prva arapska zemlja koja je pristala da se njeni avioni priključe koaliciji koja bombarduje Libiju. U Kataru je i sedište televizije Al Džazira, koja je u slučaju Libije bila jedna od udarnih medijskih pesnica u kreiranju histerije koja je dovela do intervencije. Ova stanica je još na početku sukoba prva emitovala vest da su Gadafijevi avioni bombardovali nenaoružane demonstrante u Tripoliju, što se kasnije ispostavilo kao laž.

HUMANISTA MEĐU OPOZICIJOM: Francuski filozof Bernar Anri Levi je posle posete Bengaziju poručio predsedniku Francuske Sarkoziju da su na istoku Libije ljudi sekularno, demokratski i prozapadno orijentisani. Levi je na mnogim kriznim područjima u poslednjih dvadesetak godina davao jednostavne odgovore na komplikovana pitanja, ali kao i ranije, ni ovog puta posle njegovog govora nije mnogo jasnije šta se tačno dešava u Libiji.

Na demonstracijama širom arapskog sveta, od Tunisa i Egipta do Jemena, Bahreina i Sirije, videlo se da se na protestima okupljaju svi koji su nezadovoljni. Neki zbog socijalnog statusa, posla i para, neki jer smatraju da su verski i nacionalno ugroženi; jedni jer traže više slobode, drugi zato što misle da je slobode u njihovoj zemlji previše. Ni libijska opozicija na prvi pogled ne izgleda drugačije, no Libija je po nečemu ipak specifična. Dok su se u drugim arapskim zemljama demonstranti sukobljavali sa snagama bezbednosti uglavnom koristeći standardno oružje demonstranata, kamenje, motke, Molotovljeve koktele, u Bengaziju su, posle par dana sukoba, demonstranti zauzeli čitav grad, odmah potom i istočni deo zemlje. Već prve slike pokazale su da su pobunjenici solidno naoružani, kako pešadijskim naoružanjem tako i raketnim bacačima, protivavionskim topovima, kasnije i tenkovima, i sposobni da se bore protiv vojske.

Nezadovoljstva u Libiji je bilo i ranije, u mnogim delovima društva. Uz sirotinju koja je gunđala jer pukovnik rasipa državne pare pomažući afričke države, nezadovoljni su bili, naročito u vreme sankcija i sunovrata ekonomije devedesetih godina, srednja klasa koju su činili već zaposleni prosvetni radnici, inženjeri, lekari, kojima se standard sunovratio, kao i mladi i obrazovani ljudi za koje nije bilo dovoljno posla. Broj mladih i obrazovanih ljudi u Libiji nije mali. Mnogi su se školovali u inostranstvu, najčešće uz pomoć države. Onima koji su videli sveta povratak u Libiju značio je i ponovno privikavanje na libijski sistem u kome su pored znanja i diplome neophodne i dobre veze, porodične, plemenske, političke. Mnogi su krišom podrugljivo govorili o kultu Gadafijeve ličnosti, ali teško da bi samo njihovo nezadovoljstvo iniciralo pobunu, mada su u prve proteste u Bengaziju bili uključeni i advokati, biznismeni, lekari.

Čak i ako ta klasa bude određivala kako će izgledati neka buduća država, ne treba očekivati spektakularne promene. Ljudi na odgovornim mestima, ne samo u državnom aparatu, bili su na neki način povezani sa Gadafijevim sistemom, jer je i sistem tako bio postavljen. Srednja klasa nije tako malobrojna u Libiji, ali ni toliko mnogobrojna da bi mogla da zameni sve ljude na važnim pozicijama.

Najistaknutiji članovi Nacionalnog saveta iz Bengazija za sada su nekadašnji Gadafijevi bliski saradnici, poput bivšeg ministra policije Abdula Fataha Junisa i Mustafe Abdala Džalila, bivšeg ministra pravde. Osim što su bili tik uz Gadafija, za Junisa i Abdala Džalila je karakteristično i to što su poreklom sa istoka zemlje, iz regiona koji se prvi digao na ustanak.

ISTOK I ZAPAD: Gadafi je decenijama ponavljao da je zemlja jedinstvena i da nema veze ko je koje nacionalnosti, boje kože ili iz kog je plemena ili klana. U realnosti, istok Libije je bio "baza" bivšeg kralja Idriza koga je Gadafi svrgnuo sa vlasti. Idriz je bio potomak Velikog Sanusija, muslimanskog klerika iz XIX veka koji je predvodio borbu protiv Turaka. Na istoku se godinama gunđalo da Gadafi favorizuje zapadni deo zemlje iz koga je i sam poreklom, kao što se u vreme kralja na zapadu tvrdilo da je istok povlašćen, iz istih razloga. Mada je prethodnih decenija bilo mnogo migracija širom zemlje, uglavnom zbog posla, očigledno je da stare plemenske i klanovske podele nisu potpuno zaboravljene. Sukobi po klanovskim linijama bili su uzrok i manjih vojnih pobuna početkom devedesetih.

Postoji još jedna strana među onima koji su nezadovoljni Gadafijevom vladavinom, o kojoj se među onima koji podržavaju pobunjenike govori retko i sa nelagodnošću. Veliki Sanusi je mnogo godina proveo u Saudijskoj Arabiji i bio blizak idejama vahabita i njihovom ekstremnom pogledu na čistotu islama. Mada takav islam nije uhvatio baš dubok koren na libijskom tlu, radikalnih islamista je bilo. Pod Gadafijem su mnogi koji su njegovu verziju "socijalističkog islama" smatrali bezbožnom bili progonjeni, zatvarani i proterani, ali je u Kirenajki od strane islamista bilo organizovano više atentata na Gadafija, čak i manje oružane pobune.

Prema istraživanju Vest Pointa, daleko najveći broj stranih boraca (u odnosu na broj stanovnika zemlje porekla) koji su se pridružili antiameričkim snagama tokom rata u Iraku došao je iz Libije, posebno iz istočnog dela zemlje. Britanski "Telegraf" je objavio da je Abdel Hakim al Hasidi, Libijac koji se borio protiv stranih trupa u Avganistanu, izjavio da se njegovi saborci iz Iraka i Avganistana sada nalaze na bojnom polju, ratujući protiv snaga Moamera el Gadafija. Što rat bude duže trajao, sigurno je da će "svetih ratnika" u Libiji biti sve više, što nas uči i irački primer.

Kada se saberu sva pomenuta nezadovoljstva, čini se da je za sve grupe pobunjenika zajednička samo želja da sruše Gadafija, a da je Libija koju zamišljaju posle pukovnika uglavnom potpuno različita. Čija će verzija prevladati tek će se videti, a o tome će se najviše pitati najmoćnija strana, koja trenutno sa neba pomaže pobunjenicima. Da besplatne pomoći nema valjda su svesni i oni među ustanicima koji tvrde da će posle svega Libija pripasti samo Libijcima. Primeri Avganistana i Iraka ne ostavljaju mnogo nade u bilo kakvo normalno rešenje.