Prošlonedeljni gasni sporazum između NR Kine i Ruske Federacije konkuriše za najznačajniji globalni događaj 2014, naravno ukoliko se nešto nepredviđeno ne desi do kraja godine. Sporazum bez presedana, kako su ga nazvali mnogi mediji, sporazum je između teritorijalno najveće sa najmnogoljudnijom državom sveta, pa samim tim privlači posebnu pažnju. Kina, koju Zapad još uvek doživljava kao regionalnog igrača, i Rusija, koju Zapad pokušava da zadrži na nivou regionalne sile, od vremena završetka Hladnog rata potpisivanjem čitavog niza sporazuma (od toga 49 samo tokom prošle nedelje) uporno pokušavaju da kroz izgradnju strateškog i bliskog partnerstva zauzmu pozicije na međunarodnoj areni koje im je Zapad doskora uskraćivao.

Izgradnjom zajedničkog gasovoda sa Rusijom, Kina postiže sličan releksirajući efekat kao i Rusija – diversifikuje energetski sektor i smanjuje zavisnost od uvoza energenata pomorskim putem (npr., oko 85 odsto nafte Kina uvozi preko moreuza Malaka čime je ranjiva u slučaju eventualne pomorske blokade). Ukoliko se ostvare najave o izbacivanju dolara iz međusobne robne razmene i o zajedničkoj proizvodnji vitalnih tehnoloških komponenti, uz gotovo potpunu energetsku samodovoljnost dve privrede, Kina i Rusija u budućnosti bi mogle da stvore zatvoren trgovinski sistem koji bi – u slučaju nužde – bio u značajnoj meri samoodrživ.

Kineski ekonomski stručnjaci mahom se slažu da je reč o istorijskom sporazumu između dve velike ekonomije. "Kroz ovaj sporazum formira se savez za energetsku saradnju koji može da održi regionalnu ravnotežu i spreči mešanje Sjedinjenih Američkih Država u Aziju", mišljenje je Han Sjaopinga, šefa informacionog odeljenja China Energy Net Consulting Ltd.

CENA PO MERI: Važna tema sporazuma jeste i cena po kojoj Kina kupuje gas od Rusije. Hanovo mišljenje je da se radi o ceni između one koju Kina plaća za uvoz gasa iz Centralne Azije i izvozne cene po kojoj Rusija prodaje gas u Evropi. "Cena ruskog gasa za Kinu će biti prihvatljivija kako vreme bude prolazilo i kako juan bude jačao, uz pretpostavku da sporazum glatko teče u narednih 30 godina", zaključuje Han. Cena od 35 dolarskih centi (oko 2,18 juana) za kubni metar smatra se povoljnom, jer je niža od one po kojoj se gas sada prodaje stanovnicima Pekinga (2,28 juana), dok je cena za industrijsku i komercijalnu upotrebu nešto veća (3,23 juana za metar kubni). To, zajedno sa očekivanim rastom cene gasa, predstavlja za Kinu nesumnjiv dobitak na duže staze.

Još važnije je što će cena gasa pomoći Kini u budućim pregovorima sa ostalim snabdevačima. "Cena koju je Kina postigla sa Rusima daće nam više mogućnosti za pogađanja sa ostalim trgovcima gasom u budućnosti", objašnjava Han. Međutim, ne treba gledati samo tako daleko, jer Kina već u prvoj nedelji po potpisivanju sporazuma ubira plodove – akcije kineskih gasnih kompanija znatno su skočile samo dan pošto je obelodanjeno da je dogovor konačno sklopljen. "Saradnja sa Rusijom doneće ‘svežu krv’ domaćoj gasnoj industriji", smatra ekonomski analitičar Sun Jang. Naime, Kina za sada nema razvijenu gasnu industriju i gas sa svega šest odsto učestvuje u ukupnoj energetskoj potrošnji. Dong Sjučeng, direktor China Oil & Gas, tvrdi da Kina očajnički mora da smanji korišćenje uglja i da se okrene čistijim izvorima energije. "Cilj je da se do 2020. procenat učešća gasa u ukupnoj energetskoj potrošnji popne na 15 odsto", kaže Dong, čemu će potpisani sporazum nesumnjivo doprineti.

Kineska težnja ka energetskoj saradnji sa Rusijom ne iscrpljuje se, međutim, na gasu: Peking je zainteresovan i za zajedničku izgradnju plovećih nuklearnih postrojenja koja bi mogla da snabdevaju strujom udaljena ostrva, za šta su joj potrebni ruska tehnologija i iskustvo koje ona nema.

OD RIVALA DO PARTNERA: Gasni sporazum je samo jedan segment slojevitih i kroz istoriju često turbulentnih odnosa između Kine i Rusije. Rivalitet dva moćna suseda, dugačka zajednička granica i kulturna različitost rađali su učestala međusobna sporenja i sukobljavanja, što je otvaralo mogućnost trećoj strani da profitira. Treba se samo podsetiti da su od kinesko-sovjetskog suparništva tokom Hladnog rata najviše profitirale SAD, jer se upravo na antagoniziranju dve najznačajnije i najveće socijalističke zemlje vršila dalja polarizacija azijskih država koje su svrstavanjem u različite tabore dodatno slabile svoje pozicije i samim tim olakšavale američku penetraciju u azijsko-pacifičkom regionu.

Kinesko otvaranje prema Zapadu, do kog je došlo početkom sedamdesetih godina prošlog veka, umnogome je bilo uslovljeno strahom od potencijalnog rata sa SSSR (do kraćeg oružanog sukoba je zaista i došlo 1969). Međutim, posle pada Berlinskog zida situacija je počela ubrzano da se menja, a sada kinesko-ruski odnosi dobijaju na novoj dinamici. Kina je konačno uspela da se izbori za izvesne korekcije granice zbog kojih je postojao sukob sa SSSR, a od vremena Điang Cemina i Borisa Jeljcina Kina i Rusija su počele sa izgradnjom novog tipa političkih i dobrosusednih odnosa, lišenih ideoloških opterećenja iz prošlosti. Kineski interes za blisku saradnju sa Rusijom posle okončanja Hladnog rata delom je bio i američka zasluga, jer je Vašington uvođenjem sankcija Kini zbog Tjenanmena 1989. praktično usmerio Kinu na bližu saradnju sa Jeljcinovom Rusijom. Interesantno je da se upravo sada dešava nešto slično, samo u obrnutom smeru – Rusija je ta koja zbog sankcija Zapada teži bližoj saradnji sa Pekingom.

NOVA PODELA KARATA: Kina sarađuje sa Rusijom kroz niz organizacija, od kojih su najvažnije Konferencija o zajedničkom delovanju i merama za izgradnju poverenja u Aziji (CICA) i Šangajska organizacija za saradnju i bezbednost (SCO). Upućenost Kine na Rusiju je istorijska i geografska, a danas sve više i geopolitička.

Kini je jasno da ne može da postane ozbiljan globalni igrač ukoliko nema jake strateške saveznike. S obzirom na dosadašnju podelu karata i činjenicu da SAD imaju sopstvenu zonu bezbednosti i izgrađenu mrežu savezništava u Aziji (a koju predvodi Japan), Peking nema mnogo izbora. I pored sve slatkorečivosti, prijateljskih odnosa i obostrano lukrativne saradnje između Kine i SAD, vlastima Kine je jasno da povremeni, sve češći istupi američkih političara koji se tiču pitanja Tibeta, Tajvana, političkih i građanskih sloboda, političkog sistema i demokratizacije kineskog društva (uz poznati skandal oko Nobelove nagrade) predstavljaju sve samo ne pravo prijateljstvo.

Kina, iako jedna od pobednica Drugog svetskog rata i jedna od pet stalnih članica SB UN, ipak oseća da ne pripada vladajućem geopolitičkom poretku, u kojem već sedamdeset godina vodeću ulogu imaju SAD. Više od dvadeset godina Kini nije bilo dozvoljeno da koristi svoje mesto u SB (već je ono pripadalo Tajvanu), a kao komunistička zemlja posle Drugog rata u većoj meri je bila izopštena iz svetskih događanja. Izopštenost Kine ogleda se i danas u arhaičnoj koncepciji G7 (do juče G8) u kojoj nema mesta za Kinu, drugu ekonomiju sveta.

BEZBEDNOSNA SARADNJA: Kina takođe oseća nesigurnost na svojim granicama, pre svega u odnosu na Japan, sa kojim ima teritorijalni spor oko Djaoju ostrva, a koji kao najbliži američki saveznik u regionu praktično predstavlja prirodni američki nosač aviona, tik na istočnoj granici Kine.

S druge strane, Sjedinjene Američke Države se ne trude previše da smire duhove u Aziji. Prvo je krajem prošle godine američki sekretar za odbranu Čak Hejgel izjavio da se američki bezbednosni sporazum sa Japanom odnosi i na sporna Djaoju ostrva (što je ponovio pre par nedelja), da bi krajem aprila Barak Obama u jeku ukrajinske krize posetio Japan, Maleziju, Filipine i Južnu Koreju, stare američke saveznike koji se nalaze u okruženju Kine. Nesumnjivo je da je cilj ovih poseta bio dodatno učvršćivanje američkih pozicija u tom delu sveta, čime je poslata određena poruka i Kini, koja je ovom posetom zaobiđena.

To je slična vrsta poruke koju je prošle nedelje i kineski predsednik Si Đinping poslao SAD, održavajući zajedničke pomorske manevre u Istočnom kineskom moru sa ruskim predsednikom Vladimirom Putinom.

Kineski analitičari smatraju da su zajedničke vojne vežbe između ruske i kineske mornarice značajne ne samo za unapređenje saradnje i poverenja između dve zemlje već i za globalnu bezbednost. "Prisustvo dvojice predsednika (vojnim manevrima) odraz je njihove rešenosti da odgovore na pretnje i očuvaju svetski mir", smatra Džang Junše, istraživač u Institutu za pomorske studije pri Narodnoj oslobodilačkoj armiji Kine. Prošlonedeljne vojne vežbe treće su po redu u poslednje tri godine (2012. pomorske vežbe u Žutom moru i 2013. vežbe na Dalekom istoku uz rusku obalu).

Koliko je rusko-kineska vojna saradnja uzela maha ilustruje i komentar Vang Čaoa, šefa za koordinaciju kineske mornarice u pomorskim vežbama sa ruskom vojskom: "Sada, kada planiramo taktičke operacije, ne treba nam čak ni prevodilac." Čak i ako odbacimo doslovno tumačenje, postaje jasno da je stepen razumevanja i bliskosti između dve armije postignut u prethodnim godinama zaista na visokom nivou.

NOVA AZIJA: Posebnu pažnju trebalo bi obratiti na Sijeva izlaganja neposredno posle potpisivanja gasnog sporazuma između Kine i Rusije prošle nedelje. Govoreći na Konferenciji o zajedničkom delovanju i merama za izgradnju poverenja u Aziji (CICA), kineski predsednik je izjavio i da Azijom treba da se bave narodi Azije, što neodoljivo podseća na staru hladnoratovsku retoriku koja je posebno bila aktuelna u vreme Vijetnamskog rata i usmerena pre svega protiv politike SAD. "Azijske države moraju da sarađuju jedna sa drugom i da rade zajedno. Azijske države imaju kapacitet da ostvare bezbednost Azije kroz međusobnu saradnju", samo je jedna od više nego direktnih Sijevih poruka.

Tom prilikom Si je takođe ponudio da se pređe na novi koncept azijske bezbednosti koji bi se bazirao na otvorenosti, jednakosti i transparentnosti, ujedno zahtevajući da se stari (zasnovan na konceptu hladnoratovskih savezništava, iako to nije u potpunosti eksplicitno rečeno) u potpunosti napusti. "Sa prednošću promovisanja dijaloga među različitim civilizacijama, CICA bi trebalo da igra veću ulogu u azijskoj bezbednosti. Kina će promovisati miroljubivu, stabilnu saradnju okrenutu novoj Aziji. To je cilj CICA za treću dekadu", istakao je Si.

Novi proklamovani pristup azijskom regionu nagoveštava u kom pravcu će se dalje kretati Peking. Iako Kina još nije spremna da odigra ulogu globalne sile koja bi branila svoje interese van Azije, ona je spremna da zaštiti interese Azije od upliva neazijskih država. Nije teško pogoditi na koga su prevashodno sve ove poruke adresirane.

KOMPATIBILAN POGLED NA SVET: Rusija je evroazijska država, dve trećine njene teritorije smeštene su u Aziji, dok centralnu Aziju čine bivše sovjetske republike sa kojima Rusija održava tesne kontakte.

Upravo je kineski interes za saradnju sa ovim državama (kroz promovisanje "novog puta svile" koji bi prolazio kroz Kazahstan, Tadžikistan, Uzbekistan, Kirgiziju) uticao i na bližu saradnju sa Rusijom. To je pristup dijametralno suprotan pristupu koji je odabrao Zapad na primeru Ukrajine, a odnosi se na pokušaj istiskivanja Rusije sa postsovjetskog prostora. Na taj način Peking obezbeđuje stabilnost barem na delu svojih granica, dok s druge strane, pored Japana, Kina ima nerešene teritorijalne sporove i sa nekolicinom drugih država (Vijetnam, Malezija, Filipini).

Kompatibilnost ruskog i kineskog pogleda na svet vidi se i kroz zajedničko delovanje u Savetu bezbednosti Ujedinjenih nacija po pitanju Sirije (prošle nedelje su Peking i Moskva po četvrti put uložili dupli veto na predložene zapadne rezolucije), ali i po kineskom principijelnom nemešanju u pitanje Ukrajine i Krima.

Zapadni pozivi Kini da uvede sankcije Rusiji ostali su bez odgovora, što je bilo očekivano s obzirom da se Kina još 2001, potpisujući sa Rusijom Sporazum o dobrosusedskim odnosima i prijateljskoj saradnji, obavezala, između ostalog, i na međusobno neuvođenje sankcija (sporazum je na snazi do 2021. s mogućnošću produženja).