Nakon više od dvanaest godina prekida diplomatskih odnosa Velika Britanija je otvorila svoje diplomatsko predstavništvo u Bagdadu, prestonici Iraka. Diplomatska misija na čelu sa Kristoferom Sigarom, koji je 1991. "pogasio svetla" u bivšoj zgradi ambasade u svojstvu zamenika misije, smeštena je u improvizovane kancelarije dok se stare ne obnove. Sigar, međutim, još nema zvanje ambasadora: u Iraku, naime, još nema vlasti kojoj bi Sigar i njegove kolege mogli predati akreditive.

No, iako je prošlo mesec dana od završetka rata i u zemlji nije proradila nijedna institucija osim naftnih bušotina, Džej Garner, penzionisani američki general zadužen za nadgledanje procesa uspostavljanja nove vlasti, ne gubi optimizam. Prema njegovim prognozama, a na osnovu iscrpnih razgovora i sastanaka sa predstavnicima brojnih političkih, verskih i etničkih grupa od kojih su se neke pre, a neke kasnije uključile u borbu protiv režima Sadama Huseina i njegove klike (mahom iz egzila), začetak nove vlasti možemo očekivati već ovih dana. Njegov cilj je da se stvori prelazna vlast s "iračkim likom" – parlament od 350 članova koji bi izabrao novu vladu dok se ne steknu uslovi za održavanje prvih normalnih izbora u Iraku nakon skoro tri decenije diktatorske vladavine Sadama Huseina i njegove klike, ali bi privremene institucije radile pod budnim okom "snaga koalicije" (čitaj SAD). Iako bi, prema planovima, dve trećine poslanika u privremenoj narodnoj skupštini Iraka činili predstavnici iz zemlje, glavnu reč vode povratnici-lideri, koji su veći deo svog života i političke karijere proveli u inostranstvu, i predstavnici kurdske manjine sa severa.

PRELAZNA VLAST: "Skupština ne mora da bude savršena, dovoljno je da bude reprezentativna", objasnio je američka očekivanja u pogledu prelazne vlade neimenovani američki zvaničnik novinaru "Njujork tajmsa". Dodao je da je akcenat na reči "prelazna" i da se SAD nadaju da će Irak dobiti demokratski izabranu vlast u roku od godinu ili dve. Njegove reči samo potvrđuju naznake iz Vašingtona da se Amerikancima veoma žuri da sklepaju vladu s kakvim-takvim legitimitetom i tako odobrovolje ostale stalne članice Saveta bezbednosti Ujedinjenih nacija da ukinu sankcije Iraku i vrate iračku naftu na tržište. No, na činjenicu da se Amerikancima žuri da sastave prelaznu vlast, što bi omogućilo da se postepeno vrati normalan život širom Iraka, pokazuje i činjenica da će Garneru priteći u pomoć i visoki američki diplomata i stručnjak za borbu protiv terorizma L. Pol Bremer. On će biti nadređen Garneru koji će se odsad baviti manje-više tehničkim pitanjima, ponajviše onima vezanim za obnovu infrastrukture, dok će Bremer voditi glavnu reč u kreiranju politike. Na raport će se javljati samo glavnokomandujućem koalicionih snaga generalu Tomi Frenksu ili ministru odbrane SAD Donaldu Ramsfeldu lično.

Američki predsednik Džordž Buš imenovao je Bremera za predsednika Savetodavnog veća za javnu bezbednost, a do 1999. nalazio se na čelu Nacionalne komisije za borbu protiv terorizma. Bremer je diplomata veteran, u diplomatiji je proveo bezmalo četiri decenije, a aktivno je učestvovao u radu raznih tela za borbu protiv terorizma i za vreme Reganove administracije.

GLAVNI DIZAJNERI: Među glavnim dizajnerima nove vlasti, uz američku superviziju, jesu Masud Barzani, lider Kurdske demokratske partije, Džalal Talabani, lider Patriotskog saveza Kurdistana, Ijad Alavi iz Iračkog nacionalnog sporazuma, Abdul Aziz al Hakim, čiji je stariji brat na čelu šiitske grupe sponzorisane od Irana – Vrhovni savet islamske revolucije u Iraku, i neizbežni Ahmed Čalabi, lider Iračkog nacionalnog kongresa, koji je popularniji na Potomaku nego na Tigru. Ovaj bivši matematičar, miljenik američke administracije s veoma lošom reputacijom u iračkom susedstvu, ne časi časa kada je reč o borbi za vlast. Pokazao je neobičnu visprenost u plivanju u veoma mutnim političkim vodama posleratnog Iraka kada je organizovao svoje ljude da zaplene ni manje ni više nego 60 tona poverljivih dokumenata i dosijea koje su brižljivo skupljali partija Baas i iračka tajna služba. Dok su se drugi bavili diskusijama ili su se žurili da njihovi ljudi dobiju deo kolača u opštinskim upravama, Čalabi je znao šta vredi. Odmah je na konferenciji za novinare objavio vesti o plenu i tako zapretio svima kojima nije po volji, naročito jordanskom kralju Abdulahu II koji ga tereti za proneveru ogromne sume novca u vreme dok je Čalabi, sklanjajući se od Sadamovog režima, bio vlasnik druge po veličini banke u Jordanu. S obzirom na to da je tajna policija Sadama Huseina bila jedna od najprilježnijih i najzloglasnijih na svetu, poverljiva dokumenta su pravo blago jer sadrže informacije ne samo o svim osobama koje bi danas mogle da se utrkuju za vlast već i o Sadamovim odnosima s drugim arapskim liderima i stranim vladama. Čalabi je praktično najavio koliko će politička borba biti prljava.

ODSUSTVO ŽENA: Ovako upadljivo odsustvo žena iz borbe za vlast u Iraku nipošto ne znači da Iračanke politika ne zanima, ali se njihove diskusije, za razliku od muških razgovora, ne vode iza zatvorenih vrata, već na svakom mogućem neformalnom forumu – od pijaca do frizerskih salona. Od svega ih najviše brine to što je nestanak Sadamovog režima otvorio prostor za izliv doskora suspregnutih verskih sloboda. Rečju, strahuju da će islamski fundamentalizam na brzinu popuniti ogroman vakuum koji je za sobom ostavio Sadamov režim. Njihov ulog je velik jer su i decenijama pre dolaska Sadama na vlast uživale u ravnopravnosti polova – ženama je bilo dozvoljeno univerzitetsko školovanje i tokom dvadesetih godina ovog veka, dok u Iraku, više nego u bilo kojoj drugoj arapskoj zemlji, ima dosta žena koje su porodicu podredile karijeri. Iako Amerikanci nikada ne bi dozvolili prevlast jedne od dve islamske frakcije u Iraku, i vera se kao politički faktor provukla na mala vrata u sveopštoj borbi za vlast.

Međutim, nestanak dikatorske vlasti Sadama Huseina i mukotrpan nastanak nove s pažnjom se prate diljem regiona. Ipak, još je neuzvesno da li će treći proklamovani cilj SAD i Velike Britanije u ovom ratu biti i ostvaren tj. da li će region biti politički rekomponovan. Omiljenu "teorija domina", koja je doskora bila glavno sredstvo ubeđivanja u rukama katastrofičara, preuzela je i američka administracija, nadajući se da će demokratske promene u Iraku zahvatiti Iran, Siriju, Saudijsku Arabiju i konačno Bliski istok. Lepota ove teorije je u njenoj preteranoj jednostavnosti, zato je i postala popularna među političarima širom sveta, a najčešće je korišćena kao izgovor zbog čega nešto ne treba uraditi tj. služila je kao pokriće za odsustsvo političke volje.

Iako ne treba očekivati da će ova teorija najednom "proraditi" na primeru iračkog okruženja, promena u Iraku jeste stvorila "novu stratešku dinamiku", da citiramo reči američkog šefa diplomatije Kolina Pauela. Najviše razloga za zebnju ima Sirija, ali ni Iran nije po strani. Iranu ne bi odgovarala snažna šiitska konkurencija u Iraku, a i kraljevska porodica u Saudijskoj Arabiji, koja se oslanja na tvrdokorne sunitske verske zvaničnike, tek treba da se navikne na novonastale okolnosti. Ovo se posebno odnosi na odnose Saudijske Arabije sa SAD koje su iz ove zemlje povukle gotovo sve svoje trupe iz grandiozne baze "Princ Sultan". Trupe su izmeštene u Katar odakle bi jedan dobar deo njih trebalo da bude razmešten i u naš komšiluk. Prisustvo velikog broja američkih vojnika u Saudijskoj Arabiji bilo je trn u oku Osame bin Ladena, inače rodom iz ove zemlje, i jedan od razloga za terorističke napade protiv SAD.

Rat protiv Iraka jeste i zvanično okončan, ali će se njegove posledice po region tek pokazati.