Dok jedni tvrde da duh kosovske nezavisnosti zlokobno lebdi nad Katalonijom, drugi kažu da jedno sa drugim nema nikakve veze. Evropska unija je u stanju povišene pripravnosti, secesionistički evropski pokreti čekaju na rasplet u Španiji, političari i pravnici izjašnjavaju se o situaciji koja eskalira. "U međunarodnom pravu nisu se razvila jednosmislena merila o tome kada samoopredeljenje opravdava secesiju", kaže profesor prava Varadi objašnjavajući različita tumačenja naizgled istih problema.

"VREME": Bilo da je reč o Krimu ili Kataloniji, kad god neki secesionistički pokret dovoljno ojača da postane vest u medijima, neminovna su poređenja sa Kosovom. Da li sa aspekta međunarodnog prava Vlada i Parlament Katalonije mogu da se pozivaju na nezavisnost Kosova koju je priznala većina relevantnih zapadnih demokratija, a koje sada neće ni da čuju za nezavisnost Katalonije?

TIBOR VARADI: Paralela zaista postoji, poređenje ima smisla. No nije sve isto, pa tako primer Kosova postaje uporište za odbranu različitih stavova.

Oni koji traže argumente za nezavisnost mogu da se pozovu na činjenicu da su nezavisnost Kosova priznale mnoge zemlje bez obzira na to što proglašenje nezavisnosti nije bilo u skladu sa ustavom zemlje kojoj je Kosovo pripadalo. Španski ustav takođe ne pruža mogućnost za secesiju. Tako da se može reći da je reč o istovrsnim slučajevima.

Oni pak koji ne žele nezavisnost Katalonije traže razlike između ta dva slučaja, pa naglašavaju da je Kosovo nešto posebno, jer je do odvajanja došlo nakon ukidanja autonomije, diskriminacije i nasilja.

Zaista teško pitanje jeste dilema koje su pravne posledice (ili sankcije) adekvatna konsekvenca onoga što je bilo specifično na Kosovu. Da li je separacija bila prikladan odgovor?

Da li je onda Vlada Republike Srbije u pravu kada u slučaju Katalonije i Kosova govori o primeni dvostrukih standarda?

Donekle jeste. Kao što rekoh, razlike postoje, ali je pitanje da li ono što čini slučaj Kosova različitim opravdava osamostaljenje (ili bi, recimo, adekvatnije bilo vraćanje autonomije i kažnjavanje onih – bez obzira da li su Srbi ili Albanci – koji su zaista činili nedela).

Odgovor nije jednostavan. Postavlja se i pitanje da li je Kosovo slučaj sui generis samo zato što je na Kosovu zaista nastala jedna nenormalna situacija koja je dovela i do žrtava i koju tadašnja srpska vlast nije uspela da reši; ili je sui generis zbog toga (ili možda i zbog toga) što su geopolitički interesi zapadnih sila drugačiji u slučaju Kosova nego u slučaju Katalonije.

Teško je oteti se utisku da se principi koriste selektivno, u skladu sa političkim ciljevima – ali to naravno nije novost ni na međunarodnoj, ni na domaćoj sceni.

Dodao bih da, dok pišem ovaj tekst, čitam u beogradskim dnevnim listovima da su "emisari SAD i Rusije" u Beogradu pregovarali o istočnom delu Ukrajine i da su se približili rešenju. Znači, velike sile se dogovaraju o delu jedne treće zemlje (Ukrajine), a mi smo ponosni da se to događa kod nas. Može se opet reći i to da sama Ukrajina do sada nije uspela da nađe razumno rešenje.

Međunarodno pravo polazi od ustavnog poretka i teritorijalnog integriteta jedne država, priznaje pravo na samoopredeljenje naroda i teritorija unutar jedne države, ali poznaje i pravo na otcepljenje. Šta je presudilo u slučaju Kosova, ili svojevremeno kod otcepljenja Slovenije i Hrvatske od Jugoslavije, a šta prevaže u slučaju Katalonije? Ili, sa zapadnog stanovišta, Krima?

Samoopredeljenje naroda je bez sumnje značajan princip, ali se u međunarodnom pravu nisu razvila jednosmislena merila o tome kada samoopredeljenje opravdava secesiju.

Što se Slovenije i Hrvatske tiče, Evropska zajednica je još 1991. godine bila usvojila jednu deklaraciju, koja je sadržavala uputstva za priznanje novih država na teritoriji Istočne Evrope i bivšeg Sovjetskog Saveza. Upućeni su i pozivi Hrvatskoj i Sloveniji (kao i drugim republikama SFRJ) da se izjasne da li žele nezavisnost. No takav poziv nije upućen Kosovu, jer su adresati bile samo republike, a ne i pokrajine.

Na Kosovu je 1991. godine ipak održan referendum, proglašena je nezavisnost – ali je to ostalo bez međunarodnog priznanja. Dakle, 1991. godine čini se da je bilo ključno o kakvoj je teritorijalnoj jedinici (republici ili pokrajini) bilo reči.

Godine 2008. (kada je Skupština Kosova proglasila nezavisnost) to se više nije smatralo ključnim pitanjem – niti su to smatrali važnim oni koji su pristalice odvajanja Krima.

Pod kojim uslovima bi, dakle, jedna teritorija na osnovu međunarodnog prava mogla da se otcepi od matične zemlje i proglasi nezavisnost, a jedan narod mogao da postane samostalan?

Nemam pravi odgovor na ovo važno pitanje. Ima većih stručnjaka od mene u ovom domenu, ali mislim da bi i oni rekli da su kriterijumi složeni i nedovoljno jasni. Stvari otežava i okolnost da je tokom istorije uspešnost otcepljenja ili osamostaljenja najčešće zavisila od odnosa snaga. Pravila međunarodnog prava su negde više, negde manje pominjana, ali najčešće selektivno, da bi se podržalo jedno ili drugo stanovište.

Oni koji kažu da je Kosovo sui generis pozivaju se najčešće na represije, ukidanje autonomije i diskriminaciju. Ovo nije bez osnova, ali stvarna slika nije jednostrana.

Srpske vlasti su govorile da su kosovski Albanci stvarali paralelne institucije. Albanci su govorili da su to činili zato što su isterani iz zajedničkih institucija. Zaista je bilo primera otpuštanja bez razumnog razloga. Meni su poznati samo neki pojedinačni primeri. Na osnovu službenog obaveštenja iz 1992. znam, recimo, da je Agron Oloni bio izbačen sa prištinskog Pravnog fakulteta zato što je "doprineo pogoršanju samoupravnih odnosa" i posebno što je 10. septembra 1991. napustio radno mesto u 10.15, "iako je bio obavezan da bude na svom radnom mestu od 8 do 14 časova". Otpuštena je i asistentkinja Hava Bujupaj (koja je otišla sa fakulteta u 10.45). Poslednjih pola veka video sam u svetu puno pravnih fakulteta i nastavnika, ne znam da li bi se iko od nastavnika koje sam upoznao zadržao na radnom mestu uz ovakva merila.

Ali je činjenica i to da su na Kosovu mnogi napuštali radna mesta iz protesta i želje da stvore paralelne institucije. Bilo je i diskriminacija i nasilja – a postojala je i delovala Oslobodilačka vojska Kosova.

Danas su pred nama činjenice, ali i težnja da se činjenice filtriraju. Tu su i suprotstavljeni narativi. Bogdan Bogdanović (koji nije bio samo sjajan arhitekta, nego i značajan mislilac) napisao je 1993. godine esej sa naslovom "Zavađena sećanja". U tom eseju piše da će jednog lepog dana novi ustav Jugoslavije početi sledećim rečima: "U našoj zemlji sva su sećanja jednaka." Na to još treba pričekati.

Da li to onda znači da zapravo u međunarodnom pravu ne postoje jasni kriterijumi na osnovu kojih bi mogla da se prizna nezavisnost jednog naroda i jedne teritorije, osim ako to nije kompromisna odluka svih činilaca?

Da. Mislim da dosadašnja praksa podržava upravo takav odgovor.

Da li onda, po vama, Kurdistan na severu Iraka, to jest Kurdi, ispunjavaju uslove za samostalnost?

I reakcije na nedavni referendum na iračkom delu Kurdistana su dalja podrška zaključku da se nije formiralo zaista principijelno stanovište.

Oni koji smatraju da je Kosovo poseban slučaj oslanjaju se, kao što sam to već pomenuo, na diskriminacije i patnje, naročito devedesetih godina. U tome ima istine (mada istina nije sasvim jednostrana).

No čak i ako bismo u potpunosti prihvatili narativ albanske strane, nasilje i diskriminacija koji su pogodili Albance na Kosovu značajno zaostaju za višedecenijskim patnjama Kurda. A referendum Kurda o osamostaljenju ne podržavaju ni Evropska unija, ni Amerika, ni Rusija.

Analizirajte nam molim vas u ovom novom "katalonskom" kontekstu presudu Međunarodnog suda pravde o nezavisnosti Kosova, na koju se Srbija svojevremeno žalila.

Reč je zapravo o savetodavnom mišljenju Međunarodnog suda pravde. Tekst savetodavnog mišljenja se poziva na različite argumente, teorije i stavove, sadrži i argumente na koje bi se pristalice autonomije u Kataloniji mogle pozivati, ali mislim da ipak ne daje odlučujući oslonac. Donekle i zbog toga što je Međunarodni sud pravde u stvari izbegao odgovor na ključno pitanje: njegovo mišljenje ne odgovara na pitanje da li je nezavisnost Kosova u skladu sa međunarodnim pravom, već da li sama deklaracija o nezavisnosti vređa međunarodno pravo.

Da li se do sada pokazalo da je međunarodno pravo u praksi zapravo pravo jačeg?

Vidite, ja naravno navijam za međunarodno pravo. Postoje oblasti u kojima su međunarodno pravo i institucije međunarodnog prava zaista doprineli da se uvreži neka normalnost. Međunarodno pravo je u više prilika dalo vredne putokaze – ponekad i hrabre putokaze. No, pitanje osamostaljivanja delova država nije oblast u kojoj su odluke vođene principima i principijelnošću međunarodnog prava.

Zamislimo da se i Kosovo i Katalonija nalaze u Sjedinjenim Američkim Državama u čijem pravnom sistemu sudski presedani igraju ključnu ulogu. Da li bi Vrhovni sud SAD na osnovu kosovskog presedana automatski priznao i nezavisnost Katalonije?

To je zaista zanimljivo pitanje. Pre nekoliko godina to bi bilo čisto teorijsko pitanje. U osnovi nije ni danas drugačije, mada nakon dolaska Donalda Trampa na vlast neki govore o eventualnom odvajanju Kalifornije.

Hipotetičko pitanje bi bilo: ako bi se Vrhovni sud SAD na neki način saglasio sa odvajanjem Kalifornije, da li bi to bio presedan po pitanju odvajanja neke druge države članice SAD? Jednosmislen odgovor, nažalost, ne mogu dati. U SAD precedentno pravo ima zaista značajno mesto, ali unutar precedentnog prava postoji krupan prostor za raspravu o tome koji je tačno taj splet činjeničnih okolnosti na kojima se zasniva presedan.

Dok se Vlada Španije poziva na važeći ustav, dakle na pravnu državu, katalonski separatisti se pozivaju na demokratsko pravo naroda da odluči da li želi da ostane u sklopu Španije. Recimo da je referendum protekao bez incidenata, da je izlaznost bila 80 odsto i da se 90 odsto građana Katalonije izjasnilo za otcepljenje, da li bi to sa pravnog aspekta išta promenilo?

Sa stanovišta Ustava Španije razlika ne bi bila odlučujuća. Koliko znam, broj glasova za nezavisnost je zaista bio iznad 90 odsto – ali broj glasača nije dostigao 50 odsto građana sa pravom glasa. No i kada bi i izlaznost bila znatno veća, ostalo bi kao prepreka ustavno stanovište u Španiji prema kojem bi samo glasovi cele Španije, a ne glasovi Katalonije ili Baskije, mogli da opravdaju otcepljenje.

U Kanadi vlada drugačije stanovište, građani Kvebeka bi mogli da se odluče za otcepljenje putem referenduma. Sličan je i ustavnopravni položaj Škotske unutar Velike Britanije.

Znači da pravna država ima veću težinu od demokratskih načela?

Pravna država bi trebalo da se zasniva na demokratskim načelima. No pravna država ponekad postavlja i neke ograde ispred volje većine. I tu stižemo da složenih pravno-filozofskih pitanja.

Postavlja se i pitanje koja je većina relevantna? Da li većina u Kataloniji ili većina u celoj Španiji? A čak i ako je reč o volji većine na prostoru cele države, ta volja nije uvek racionalna, može da bude vođena i predrasudama. Pitanje je da li neko ima pravo da proceni kada je većina neracionalna. Ako recimo većina u jednoj državi smatra da ne treba primati migrante – ili da se mogu primati samo migranti hrišćani – da li to treba da bude i stanovište pravne države? Ako bi većina u Srbiji mislila da manjinski jezici ne treba da budu u službenoj upotrebi, ili ako većina u Hrvatskoj misli da ćirilice ne bi smelo biti na javnim mestima, da li to treba da sledi i pravo?

Pitanje je zaista složeno. Pozitivnu ulogu može da ima međunarodno pravo – mada za to nema uvek dovoljno snage i jasnoće.

Sve vreme pričamo o međunarodnom pravu. Šta je zapravo međunarodno pravo?

Međunarodno pravo je obeleženo pokušajima da se neki standardi ljudske normalnosti prošire na ceo svet i ceo život. Nedavno sam čitao eseje jednog pisca iz Bečkereka, današnjeg Zrenjanina. Lajoš Boršodi, koji je izgubio život za vreme nacističke okupacije, piše još 1921. godine da je život dobrim delom zapravo sećanje, uspomena. To me podsetilo na rezignirani komentar koji sam čuo pre nekoliko dana. Jedan profesor međunarodnog prava je rekao da ono međunarodno pravo za koje su se velikani borili postaje uspomena. Iskreno se nadam da se međunarodno pravo neće redukovati na uspomene, na pokušaje, već će ostati poprište uvek novih pokušaja. A uspostavljanje normalnosti podrazumeva stalna nastojanja da se pruži šansa normama ne samo unutar moći, već i nasuprot moći.