Za "Vreme" iz Budimpešte

U nedelju 9. aprila u Budimpešti su održane do sada najmasovniji protesti za odbranu Srednjoevropskog univerziteta (Central European University CEU) i protiv režima Viktora Orbana koji sa svakim danom sve više liči na neku istočnu despotiju.

"Ne zatvarati CEU nego Orbana", poručili su demonstranti na transparentima. Antivladino raspoloženje mase od više od pedeset hiljada uglavnom mladih ljudi organizatori nisu uspeli da iskoriste i pretvore u veći pritisak na vlast. Mlakim, akademskim govorima samo su razočarali prisutne, od kojih su mnogi posle zvaničnog dela protesta krenuli ulicama mađarskog glavnog grada i do pola noći skandirali: "Diktator!" i "Prljavi Fides!" Ozbiljnijih incidenata nije bilo.

Komunikacijska mašinerija vladajuće stranke Fides odmah je krenula u protivnapad nazivajući demonstrante "agentima Soroša", a najgledanija televizija pod kontrolom vlade TV2 u svom dnevniku tvrdila je da je na plato ispred parlamenta izašlo manje ljudi nego što su organizatori očekivali. Državna televizija prikazivala je samo mesta oko trga koja nisu bila krcata ljudima.

UVOĐENJE SAMOVOLJE: Na preporuku poznatog pisca Đerđa Konrada, američki milioner mađarsko-jevrejskog porekla Džordž Soroš (emigrirao je iz Mađarske četrdesetih) svojevremeno je dao stipendiju tada mladom političaru liberalne provenijencije Viktoru Orbanu. Budući mađarski premijer je tada boravio nekoliko meseci u Oksfordu. Nije on jedini u sadašnjoj vladi koji je koristio novčane usluge Soroša. Tu je recimo i njegov portparol Zoltan Kovač, koji je uspeo da pokupi nekoliko stipendija.

Međutim, vremena se menjaju, a naročito političari: Orban je od liberala postao prvo konzervativac, da bi se u poslednje vreme našao na krajnjoj desnici. Već prilikom drugog mandata Orbanove vlade (2010–2014, prvi je bio 1998–2002) pojavili su se simptomi samovolje premijera, koji je bio ohrabren dvotrećinskom pobedom na izborima. Najviše međunarodnih reakcija izazvao je tadašnji Orbanov zakon o medijima, koji je, pored ostalog, javni servis Mađarske stavio pod direktnu kontrolu vlade.

Tada je napisan i novi ustav koji u preambuli negira svaku krivicu mađarske države za vreme Drugog svetskog rata (više od 450 hiljada mađarskih Jevreja uz dobrovoljnu asistenciju mađarskih vlasti deportovano je u Aušvic). Ustavni sud je popunjen sudijama vernim vladajućoj stranci. Za predsednika Republike (bira ga parlament) postavljen je Orbanov bliski saradnik Janoš Ader. Parlament je sveden na Fidesovu mašineriju za izglasavanje zakona bez polemike. Slabašna opozicija, sem druge stranke ultradesnice Jobika, predstavlja ikebanu.

ANTIBRISELSKA REVOLUCIJA: Kada je Orban 2014. godine ponovo dobio dvotrećinsku većinu, izgleda da nije više bilo nikakvih prepreka za ostvarivanje ambicija premijera. Počinje da preuređuje palatu na Budimu odmah pored rezidencije predsednika Republike. Ubrzano se grade fudbalski stadioni, mada je bilo sve manje gledalaca na utakmicama slabog mađarskog prvenstva. Najbizarniji je stadion u Orbanovom rodnom mestu Felčutu koji ima duplo više mesta za gledaoce nego selo stanovnika. Iz sela kreće i mali voz, obično prazan. Ali premijerov san se mora ostvariti.

U međuvremenu dolazi do migrantske krize u kojoj Orbanovi spin doktori prepoznaju šansu za pokretanje nečuvene kampanje mržnje, koja je proizvela trostruku žičanu ogradu na mađarsko-srpskoj granici, kontejnere opasane žicom za izbeglice i drakonske zakone usmerene protiv njih. Sve u ime odbrane suvereniteta zemlje, koji ničim nije ugrožen, ako se ne računa onih jedva 300 izbeglica koje se nalaze u Mađarskoj.

I naravno, otadžbina mora da se brani i od Brisela, da ne bi postala kolonija, jer je već bila kolonija Beča, Moskve (ne ove, nego one sovjetske), pa neće sada da bude kolonija birokrata iz glavnog grada Evropske unije. Ova svojevrsna antibirokratska revolucija Orbanove vlade, međutim, nije dovoljno zvučan argument za izbore 2018. Samim tim što ogromna većina Mađara i danas preferira Uniju. Trebalo je nešto sočnije, što se može lakše mrzeti. Izbor je pao: Džordž Soroš i njegovi agenti.

ZAKON PROTIV CEU: Džordž Soroš, njegov CEU i neke nevladine organizacije izvan kontrole svemoćne vlade već su odavno na meti Viktora Orbana. Pre nekoliko godina je vlada pokušala da "prevaspita" neposlušne civile. Najpoznatiji slučaj je bio sa Norveškim fondom (nema veze sa Sorošem, ali đavo nikad ne spava), koji se odvažio da deli novac norveških poreskih obveznika na nekakve projekte u Mađarskoj. I pritom se nije pitala Orbanova vlada. Bilo je privođenja, napisa o bahatosti predstavnika tog fonda u Mađarskoj, pretnji zatvorom. Ni ostale nezavisne nevladine organizacije nisu prošle bolje.

Ali je Viktor Orban stao na pola puta. Razlog: oštre reakcije iz Vašingtona. U decembru 2015. nekoliko američkih diplomata je stiglo u Budimpeštu da spreči Fidesovu vladu da postavi statuu nekadašnjeg Hortijevog ministra prosvete, izvesnog Balinta Homana, poznatog po svom antisemitizmu. Kažu da je ovo američko "ubeđivanje" mađarskog premijera bilo njegovo najveće poniženje u političkoj karijeri. Nije više imao hrabrosti da nakon toga napadne jedan američki univerzitet kao što je CEU.

Sve dok Donald Tramp nije pobedio na predsedničkim izborima u SAD. Orban je ponovo izvukao keca na desetku. Mesecima pre američkih izbora mađarski premijer je javno saopštio da podržava Trampa. Evropa je već bila zahvaćena populizmom, u Mađarskoj, Poljskoj, Holandiji, Nemačkoj, Austriji, Francuskoj. Sve se poklapalo, svet je počeo da se pretvara u neliberalnu viziju Viktora Orbana.

Orban je imao veoma loše odnose sa administracijom Baraka Obame.

Tramp je sada nešto sasvim drugo, uostalom Soroš je aktivno pomagao kampanju Hilari Klinton. Znači, Soroš je zajednički neprijatelj, pretpostavio je Orban, ne bez osnova.

Poziv iz Bele kuće, međutim, bolno kasni. Orban je primoran na brzopotezne akcije. U roku od nekoliko dana stvoren je predlog zakona smušeno nazvanog "Zakon o visokom školstvu", ali se zna (a nadležni ministar je to i otvoreno rekao) da je usmeren protiv Soroševog CEU. To se vidi i po uslovima pod kojima je Srednjoevropski univerzitet (300 zaposlenih iz 30 zemalja) mogao da nastavi sa radom u Mađarskoj i posle 1. januara 2018. godine. Prvi uslov je da se do tada osnuje kampus i u matičnoj državi (Americi), što je pre svega smešno. Ali ni drugi nije za bacanje: da se potpiše bilateralni ugovor između SAD i Mađarske. Znači: Tramp i Orban. Najzad.

DISCIPLINOVANJE NEVLADINOG SEKTORA: Za mađarsku vladu neočekivano ipak stižu kritike iz Trampove Amerike. Zato Orban smenjuje jednu od svojih najbližih saradnica, ambasadorku u Vašingtonu Reku Semerkenji, koja je od 2015. godine u SAD kao lavica branila neodbranjivu politiku svoga šefa. Ali: poziv od Trampa za Orbana nije uspela da sredi.

Brzopotezni meč se nastavlja: posle CEU na redu su nevladine organizacije. Prema predlogu novog zakona, sve nevladine organizacije koje primaju više od 25 hiljada dolara godišnje iz inostranstva moraju zvanično da se označavaju kao organizacije koje primaju pomoć iz inostranstva, moraju svaku svoju transakciju da prijave nadležnim organima i da sve podatke postave na novi javni sajt. Kazna za propuste: zabrana delovanja od pet godina. Obrazloženje: da bi se sprečilo pranje novca, pomaganje terorizma i ekstremnih organizacija. Jedan predstavnik jedne civilne organizacije je rekao: dobro je, u prethodnom predlogu zakona bili smo označeni kao strani agenti, slično kao u Rusiji

Udaljavajući se od Unije, Orban je Mađarsku približio Rusiji: sklopio je nuklearni dil sa Moskvom vredan više od 10 milijardi evra, a prorežimska štampa se već godinama hrani ruskom propagandom (Sputnjik, Raša tudej).

Na početku teksta spomenuti pisac Đerđ Konrad povodom napada na CEU napisao je otvoreno pismo Orbanu: "Najčasnije patriotsko delo bilo bi, gospodine, da date ostavku. U svojim penzionerskim danima zabavljajte se sa svojom igračkom voza i svojim stadiončićem i šutirajte loptu sami u prazan gol."