Za "Vreme" iz Soluna

Prošlo je tačno četrdeset godina od događaja koji je označio početak kraja sedmogodišnje vojne diktature (1967–1974) i ponovnog uspostavljanja demokratije u Grčkoj: studentske pobune na Politehničkom fakultetu u Atini 17. novembra 1973. Ove četiri decenije grčke demokratije nazivaju se "Metapolitevsi", čime se jednom rečju označava "politička promena posle diktature". Reč je o epohi radikalnih političkih i društvenih promena i odlučnog raskida sa prošlošću, pre svega o oslobađanju Grčke od strašnih i tužnih ostataka katastrofalnog građanskog rata (1944–1949).

Za to vreme ukinuti su zabrana Komunističke partije, politizacija vojske i policije, tajni dosijei o političkim protivnicima, zabrana sindikata i drugo. Posle konačnog pada hunte 1974. i ponovnog uspostavljanja demokratije, a naročito posle 1981. kada se Grčka pridružila Evropskoj uniji, zemlja je doživela političku stabilnost koju su nosile dve političke stranke: konzervativna Nova demokratija i levi Pasok. One su se smenjivale na vlasti svih tih četrdeset godina, a zemlja je napredovala po principu dva koraka napred, jedan nazad. Rezultati su, sve u svemu, bili pozitivni: zavidan razvoj privrede, porast životnog standarda koji je 2008. iznosio čitavih 84 odsto evropskog proseka, nastajanje prilično jake srednje klase, ozbiljno ublažavanje socijalne nepravde i uklanjanje političke isključivosti iz prošlosti.

Ostale su međutim i mnoge tamne mrlje: (zlo)upotreba države kao vlastitog "plena", sve rasprostranjenija korupcija, nepregledna birokratija, isprepletenost politike i političara sa interesima krupnog kapitala, utaja poreza, pojava terorizma, prekomerni deficit, ogroman javni dug, ogromni troškovi odbrane zbog večitog straha od Turske, a iznad svega nedostatak produktivnog modela ekonomskog razvoja. Ekonomska kriza koja je počela 2008, a koja se početkom 2010. pretvorila u dužničku krizu bez presedana, dovela je Grčku na ivicu bankrota i gurnula je u dugu recesiju, koja je uglavnom rezultat politike nametnute od strane Trojke i Memoranduma Evropske komisije. Posledica te politike je bila intenziviranje svih prethodnih problema, a sve pozitivno što je stvoreno prethodnih decenija našlo se na samom rubu provalije.

TEORIJA DVE KRAJNOSTI: Danas, četrdeset godina kasnije, Grčka je ponovo na prekretnici, rizikujući da napravi opasan zaokret u prošlost, da se vrati u priču za koju je grčki narod verovao da je zauvek ostala iza njega. Sa sunovratom BDP-a za 25 odsto u poslednjih pet godina, životni standard prosečnog Grka je pao za 40 odsto, a stopa nezaposlenosti je dosegla 30 odsto. Grčka prolazi kroz ledeno ekonomsko doba, situacija prerasta u humanitarnu krizu. Broj samoubistava u poslednjih nekoliko godina prešao je 5000 i govori sam za sebe.

Politika stroge štednje u roku od tri godine je destabilizovala tri grčke vlade i potpuno promenila grčku političku scenu. Dve tradicionalno suparničke stranke iz vremena posle hunte, Nova demokratija i PASOK, danas su udružene u koalicionoj vladi, ali ih podržava svega 25 odsto ukupnog biračkog tela.

Na političku scenu su stupile nove snage. S jedne strane imamo dinamični rast SIRIZE (Koalicija radikalne levice) koja je 2009. ušla u skupštinu sa manje od 5 odsto glasova, a na junskim izborima 2012. dostigla čitavih 27 odsto, i čija popularnost i dalje raste. Zajedno sa strankama kao što su Komunistička partija Grčke (KKE) i Demokratska levica, levica u ovom trenutku može da računa sa 40-45 odsto podrške.

S druge strane, predugačka kriza i razočaranje mnogih tradicionalno konzervativnih birača doveli su do toga da po prvi put sa sedam odsto osvojenih glasova u skupštinu uđe i neskriveno neonacistička stranka Zlatna zora. Današnje ankete pokazuju da je njena popularnost premašila 10 odsto, iako im se polovina stranačkog vrha nalazi u zatvoru pod optužbom za kriminalno udruživanje.

Grčko društvo je očigledno podeljeno, ali konzervativni premijer Adonis Samaras, kome polako izmiče političko tlo pod nogama, uporno govori o "dve krajnosti ", upoređujući kriminalne radnje neonacističke Zlatne zore sa narodnim pokretima, mirnim demonstracijama, reakcijama sindikata i levičarskom borbom za pravdu. Ta teorija o "dve krajnosti" se koristi kao glavno oružje za zastrašivanje birača. Ubistvo nožem tridesettrogodišnjeg antifašiste i repera Pavla Fisasa (16. 09. ‘13.) od strane članova Zlatne zore, i 01. 11. ‘13. ubistvo dva pripadnika Zlatne Zore iz automatskog oružja tipa Zastava od strane članova do sada nepoznate terorističke organizacije pod imenom Borbene narodne revolucionarne snage, učinila su da mnogi govore ne samo o novom krvavom začaranom krugu, nego čak i o mogućnosti novog građanskog rata u Grčkoj, koji bi mogao da dovede do vojnog puča i nametanja nove diktature.

TESTIRANJE DEMOKRATIJE: Činjenica je da duga ekonomska kriza kroz koju Grčka prolazi rezultira masovnim nepoverenjem ljudi u politički sistem. Mnogi grčki građani posmatrajući demokratski izabranu vlast kako postaje marioneta Trojke, prinuđena da bez pogovora izvršava naredbe zajmodavaca, počinju da sumnjaju u demokratiju za koju se uz mnogo prolivene krvi izborila "Generacija Politehnija". "Kakvog smisla ima", kažu oni, "da glasaš za jednu stranku i da biraš vladu kada ona više nije nezavisna, i umesto da služi interesima naroda i građana koji su je izabrali, ona ponizno sluša naređenja i služi interesima stranih kreditora? Koji je smisao demokratije kad je ona potčinjena kreditorima i tržištima, a ne obezbeđuje svojim građanima osnovno pravo na dostojanstven život pritom ponižavajući smisao nezavisnosti i suvereniteta?" Iz takvih sumnji raste snaga rasističke Zlatne zore.

Većina Grka ne negira vrednost demokratije, nego kritikuje propuste vlade i optužuju politički sistem koji se pokazao nedorastao situaciji. Oni se većinski okreću levici i optužuje vladu za suzbijanje i ograničenje demokratije, za zakonodavne odluke koje podsećaju na diktaturu, protestuju protiv diktata Brisela.

DEMOKRATSKA HUNTA: Otkako su grčka vlada i njeni strani "direktori" nametnuli memorandum i politiku stroge štednje, politički život u Grčkoj je pun nasilja i provokacija, često i ubistava, kako sa ultradesne tako i sa ultraleve strane. Čini se da su u sve to umešani i neki paradržavni mehanizmi, koji neodoljivo podsećaju na godine krhke demokratije odmah nakon građanskog rata (1949–1967). To naravno neće odvesti u novi građanski rat, ali može da dovede do stvaranja još strožeg, agresivnijeg i represivnijeg državnog aparata, koji će u savezu sa policijom i vojskom imati masku parlamentarnog uređenja, a u suštini biti "demokratska" hunta koja će nametati svoj "red i zakon", slamati narodne proteste i nametati strah i iluziju o sigurnosti grčkog društva. Nešto nalik "baršunastoj diktaturi" sa pokrićem parlamentarnog sistema.

"Grčka je žrtveni jarac poslednje četiri godine", piše "Njujork Tajms", ističući međutim napredak grčke privrede i činjenicu da je zemlja po prvi put ove godine uspela da ostvari primarni suficit. Zahvaljujući žrtvama građana i krajnje iscrpljujućim porezima, država je po prvi put došla u povoljniji položaj u odnosu na poverioce. Nisu joj više potrebni novi krediti da bi funkcionisala, sad se oslanja na vlastite snage, ali su joj potrebni novi krediti kako bi mogla da otplaćuje stare. Ne treba zaboraviti da je Grčka "svetski neplatiša broj jedan" pošto je u poslednjih 150 godina bankrotirala pet puta.

U ovoj mediteranskoj zemlji koja je do 2008. bila među 25 najbogatijih na svetu, milioni ljudi su se žrtvovali zarad blagodati brojeva i celo jedno društvo je doživelo tektonski sunovrat. Činjenica je, takođe, da većina Grka ne želi i neće da se pomiri sa ovakvom situacijom, naročito kad su u pitanju njihove demokratske slobode. Četrdeset godina posle pada hunte Grčka je spremna da otvori novo poglavlje. Kako je to nekada davno rekao čuveni Krićanin i autor Grka Zorbe, Nikos Kazancakis: "Ničemu se ne nadam, ničega se ne bojim, slobodan sam!"