Mehran Kasimi Naseri (Mehran Kasimi Nasseri), koji je 18 godina živeo na “ničijoj zemlji” na Terminalu 1 pariskog Aerodroma “Šarl de Gol”, preminuo je nakon srčanog udara na aerodromskom Terminalu 2F u subotu u podne 12. novembra 2022.

Tako je izgledao tragični kraj jedne izbegličke sage koja liči na neki spoj Joneskove drame apsurda Čekajući Godoa, Kafkinog Zamka, Kvake 22, Mape puta u Evropsku uniju i rijalitija, a koja je 2004. poslužila kao inspiracija za Spilbergov film Terminal. U tom filmu Tom Henks igra Viktora Navorskog, čoveka koji stiže na Aerodrom JFK u Njujorku iz izmišljene istočnoevropske zemlje Krakožije i otkriva da je politička revolucija preko noći poništila sve njegove putne papire, pa je on na aerodromu morao da ostane dok se njegov status ne reši, a rešenje se odlaže…

Mehran je dugo lutao Evropom u potrazi za azilom, ali mu je odbijen ulazak u Veliku Britaniju, Nemačku i Holandiju. Konačno, 1981. Belgija mu je odobrila status izbeglice i izdala lična UNHCR dokumenta. Proveo je nekoliko godina u Belgiji, a onda je 1988. godine krenuo u Francusku gde su mu u metrou ukrali dokumenta – ili ih je on sam vratio belgijskim vlastima, ili ih je bacio sa broda za Englesku u, kako je jednom rekao, “trenutku ludosti” računajući verovatno na mogućnost da kao lice bez dokumenata uđe u proceduru za dobijanje azila.

Nije uspeo. Vraćen je. Zaglavio je u francuskom zatvoru pod optužbom za ilegalni ulazak u zemlju.

IMIGRANTSKA “KVAKA 22”

Iako nije imao dokumenta, uspeo je posle toga da se ukrca u avion za London, međutim, sa Aerodroma Hitrou su ga 26. avgusta 1988. vratili na Aerodrom “Šarl de Gol”. Nakon duge pravne bitke advokata Kristijana Buržea, francuski sud je 1992. presudio da je Mehran Kasimi Naseri ušao na aerodrom legalno kao izbeglica i da ne može da bude proteran iz Francuske, zato što, pravno gledano, u nedostatku identifikacionih dokumenata, “nije postojala” zemlja porekla u koju bi mogao da bude deportovan.

Ali, sud nije mogao da natera francusku vladu da mu izda izbegličku ili tranzitnu vizu da bi mogao da stupi na francusko tlo.

“To je bila čista birokratija”, ocenjivao je advokat Burže.

Advokati su zatim u Belgiji pokušavali da povrate originalne Mehranove izbegličke dokumente, ali belgijski zvaničnici su odbili da mu ih pošalju u Francusku. Zahtevali su da se Mehran Kasimi Naseri pojavi lično kako bi bili sigurni da je on isti čovek kome su dali azil godinama ranije. Međutim, odbili su da mu dozvole da se vrati u Belgiju jer, prema belgijskom zakonu, pošto je dobrovoljno napustio zemlju koja mu je dala utočište, izgubio je pravo na povratak.

ŽIVOT U TERMINALU 1

I tako je Mehran Kasimi Naseri u pravnom limbu od 26. avgusta 1988. do jula 2006. živeo u prizemlju Terminala 1 Aerodroma “Šarl de Gol”. Endrju Donkin, pisac biografije Čovek s Terminala, opisuje kako je jedna crvena uska neudobna klupa bila jedino sidro u Mehranovom životu, njegov krevet, dnevna soba, sedište kompanije.

Budio se u 5 i 30 da bi se obrijao u muškom toaletu pre nego što naiđe jutarnja plima Japanaca.

Na zadnjem delu njegove klupe bile su naslagane kutije, koferi i plastične kese u kojima je bilo sve što je posedovao na svetu: obimna arhiva novinskih i TV izveštaja o njemu; prilično velika biblioteka koju su mu poklonili ljubazni putnici lošeg ukusa; džinovske zbirke razglednica i pisama dobronamernika iz celog sveta; ogromna kolekcija slamki iz Mekdonaldsa gde je kupovao uvek isti doručak i ručak; preko noći u kupatilu oprano rublje; hemijski očišćena odeća okačena o ručku kofera pored klupe i – što je najzanimljivije – 10.000 stranica A4 njegovog dnevnika na koji je trošio veći deo vremena, “do detalja beležeći svaki dan svog bizarnog bitisanja od kada se prvi put pojavio na Terminalu jedan”. Kad bi prošli Afrikanci koji su se provlačili pored klupe do kasno u noć, raspakovao bi pokrivač i jastuk na klupi.

Svaki drugi minut su tri zvona ponavljala najave letova. Ta egzotična mantra je izluđivala biografa koji je na toj klupi od tvrdog materijala, sa koje može da se padne, prespavao dve noći da bi i sam doživeo kako je njegovom junaku, ali ne i Mehrana. Jednog jutra, saopštenja aerodroma na francuskom su iznenada promenila ton i putnici su počeli da napuštaju terminal velikom brzinom.

“Kažu da postoji bomba”, neobavezno je objavio odmahujući rukom, bez namere da se evakuiše, dok je antidetonacioni robot u pustom prolazu rezao neki ostavljeni kofer, iza koga je na oko 50 metara bilo pola tuceta aerodromskih policajaca. “Jedan mi je lako mahnuo preko svog štita.”

IZBRISANA PROŠLOST

Na jednom nivou, slučaj čoveka sa Terminala 1 jeste metafora nemoći čoveka koji se nađe u birokratskom lavirintu imigracionih vlasti. Njegov slučaj nije usamljen. Na primer, magazin “Tajm” je svojevremeno pisao kako je Marsela Silvija Montano Mansera, državljanka Meksika, primećena kako spava na terminalu aerodroma u meksičkom gradu Kankunu, pere se u toaletima, podiže novac sa bankomata i jede u restoranima – ne izaziva probleme, ali hoda okolo govoreći sama sa sobom na španskom i engleskom. Kada se prošlog januara Novak Đoković, kada su mu ukinuli vizu, našao u hotelu u Melburnu zatvoren sa 33 tražioca azila, saznalo se da su neki od tih ljudi tu u pritvoru devet godina, a da malo Australijanaca zna da oni postoje.

Merhan Kasmi nije bio anoniman. Njegov slučaj pobudio je pažnju novinara i inspirisao umetnike. Pored pomenutog Spilbergovog Terminala, o njemu je 1993. govorio i francuski tragikomični film Filipa Liorea Pali s neba, pa 1998. i opera Let britanskog kompozitora Džonatana Dava. “Parizijen” piše da je u jednom trenutku davao i do šest intervjua dnevno TV ekipama i izveštačima ozbiljnih listova. “Toronto gloub end mejl”, “Toronto star”, “Njujork tajms”, “Boston gloub”, “Gardijan”, londonski “Dejli telegraf”, “Baltimor san” pisali su godinama o životu čoveka s Terminala 1.

Endrju Donkin piše da mu je Mehran sa svojom dugom tankom kosom, upalim očima i udubljenim obrazima izgledao “kao neka neverovatna kombinacija zen majstora i Čaplinovog Skitnice, lica kao karikatura sa pet tragova uglja na platnu, ali čudno plemenitog. A ipak, od trenutka kada sam seo pored njega, osetio sam snagu njegovog – nema bolje reči – dostojanstva. Mehran je izgledao potpuno zadovoljan. Nije imao za cilj da ugodi ili igra na nečiju simpatiju. On nije bio beskućnik koji je pevao za piće. Sve u Alfredovom životu odvijalo se pod njegovim sopstvenim uslovima. U izvesnom smislu, bio je slobodniji čovek od većine”.

Na kraju jednog intervjua, jedan novinar je rekao: “Voleo bih da živim slobodan kao ti, bez brige…” Mehran je pokazao oko sebe i rekao: “Ima mnogo klupa…” Novinar je uhvatio prvi let za Karibe.

“Za svoju životnu priču Mehran je od Spilberga dobio ček od 250.000 dolara, koje je deponovao u banku pošte aerodroma, ali on nikada nije mario za novac. Imao je utisak da će mu DreamWorks nabaviti pasoš i odvesti ga u Kaliforniju, da će mu Spilberg priskočiti u pomoć; da će ga Tom Henks posetiti na njegovoj klupi. U stvari, reklamni materijal za film ga uopšte nije pominjao; distancirali su se od njegove depresivne priče. To nije bio baš srećan holivudski kraj, piše Pol Berčeler (Paul Berczeller), autor dokumentarno-igranog filma Kuda odavde iz 2002. godine.

Složenosti i patetičnosti svoje životne priče Mehran je i sam doprineo u svom nadmudrivanju s emigracionim birokratijama iznoseći o svom poreklu i identitetu različite podatke. Kad bi video da mu ne veruju, zaćutao bi i kada se ugasi kamera, pitao: “Kakav sam bio?” Da li se može reći da je manipulisao ako je rezultat svojevrsno doživotno zatočenje? Ili to složenost života teško obuhvataju novinske forme izražavanja?

“Kada je počeo da govori o politici ili ekonomiji, mogli ste da osetite ostatke dobrog uma. Ali kada se okrenuo svojoj prošlosti, uvučeni ste u lavirint Alfredovog krhkog mentalnog stanja. Sve priče koje je ikada ispričao tokom godina, svi članci ikada napisani o njemu, mešali su se u njegovoj glavi da bi proizveli narativ koji se menjao iz dana u dan. Što ste ga više pritiskali, njegova navodna sećanja bi postajala sve apsurdnija sve dok on iznenada ne bi stao i ućutao. Činilo se da u njegovoj prošlosti postoji nešto što je morao da zaboravi”, piše u “Gardijanu” Pol Berčeler.

Merhan je tvrdio da je zbog učešća u protestima protiv šaha 1977. bio uhapšen, mučen i proteran bez pasoša. Međutim, Pol Berčeler citira svedoke koji su pričali da je nakon jednog štrajku na Teheranskom univerzitetu tajna služba Savak ispitala dvadesetak studenata, uključujući Mehrana nekoliko sati u univerzitetskoj učionici, ali da nije bilo hapšenja, mučenja, oduzimanja pasoša i deportacije. Ipak, mora da je bio uplašen. A sigurno nikada nije zaboravio incident.

Merhan je na kraju poricao i da je Iranac, pretvarao se da ne govori farsi i odbijao svaki razgovor o svom detinjstvu u Teheranu gde je njegov otac Abdelkarim, koji je kao lekar radio za Anglo-iransku naftnu kompaniju (videti antrfile) u Masdžed Sulejmanu, nakon što se povukao, preselio porodicu.

Pričao je da mu je majka, ubrzo pošto mu je 1967. otac umro od raka, rekla da mu ona nije prava majka, već da ga je rodila neka škotska medicinska sestra s kojom je otac bio u ljubavnoj vezi, a za koju je on posle, navodno, čuo da živi u Glazgovu. No, Pol Berčeler piše u “Gardijanu” da Mehranova majka nije mogla da razume zašto je morao da kaže da mu ona nije majka, što je bila velika tuga njenog života. Umrla je baš u vreme kada je sniman dokumentarni film Kuda odavde. On nije znao da mu je majka umrla.

Drugi su samo konstatovali da njegov izgled ne govori o njemu kao sinu Škotlanđanke. Merhan je imao četiri brata i dve sestre, svi su bili obrazovani ljudi srednje klase koji su živeli u Teheranu, osim jedne sestre koja je bila zubar u Luksemburgu. Jedan brat je radio u banci, drugi je bio hemičar, treći je radio na državnoj televiziji i radiju.

Njegov stariji brat Sirus, biznismen koji je uvozio hirurški materijal u Iran, dobro je poznavao Englesku i, u stvari, bio odgovoran za to što je Alfred pohađao univerzitet u Bredfordu, gde je, navodno, učio srpskohrvatski jezik i proučavao jugoslovensku ekonomiju. Uzdržavajući se, pričao je Polu Berčeleru da je Mehran napustio studije u Bredfordu zato što mu je ponestalo novca. Prema rečima kolega studenata i nastavnika, Mehran je u Bredfordu pao na ispitu, na osnovu čega Berčeler njegovo ponašanje, pa i raskid s porodicom, pokušava da objasni psihološkim sindromom porodične crne ovce i izgubljenog brata.

Sirus i njegova supruga Mina su poslednji put videli Mehrana 1976. godine kada im se rodio sin u Engleskoj. Posle četiri godine bez ikakvog kontakta, otišli su u Ministarstvo spoljnih poslova da traže pomoć u bezuspešnom pokušaju da ga pronađu. Sa Homeinijevom Islamističkom revolucijom 1979, a potom i ratom sa Irakom 1980–88, njegova porodica kod kuće morala je da se nosi s vlastitim problemima. Izgleda da su verovali kako Alfred “živi životom kakav je želeo”, da “ima neku vrstu glavnog plana” i samo jedan problem – papire…

Porodični prijatelj je 1991. naišao na Merhana na njegovoj klupi na pariskom aerodromu. Začuđen što ga je našao posle toliko vremena, otišao je da ga pozdravi. Ali on nije hteo da prizna da ga poznaje. Ista stvar se dešavala i drugim prijateljima koji su pokušali da stupe u kontakt sa njim. Konačno su prestali da pokušavaju.

“FOSILIZIRANA SVEST”

Nakon što je slučaj Mehrana Kasimija Naserija pobudio pažnju medija i umetnika, belgijska vlada je 1995. godine konačno poručila Mehranu da može da preuzme svoja izbeglička dokumenta ako pristane da živi u Belgiji pod nadzorom socijalnog radnika. On je odbio jer i dalje nastojao da se preseli u Veliku Britaniju.

Francuska mu je 17. septembra 1999. konačno izdala međunarodnu putnu kartu i boravišnu dozvolu sa kojom je mogao slobodno da napusti aerodrom i nastani se u Francuskoj ili da odleti u drugu zemlju koja bi mu omogućila ulazak. On je, međutim, odbio da potpiše te dokumente jer je u njima navedeno da je njegova nacionalnost iranska, a on tvrdi da kao sin majke iz Glazgova treba da bude naturalizovan u Britaniji. Ponavljao je i da se, uostalom, on ne zove Mehran Kasimi Naseri, već ser Alfred Mehran, kako je jednom, greškom nekog britanskog činovnika, pisalo u nekom dopisu.

“Problem je što on više nije želeo da izađe sa aerodroma”, ocenjivao je tada dr Filip Bergen, aerodromski lekar koji je tada njegovo mentalno stanje je opisao kao “ovde fosilizovano”.

“Boji se da napusti ovaj svet mehura u kome je živeo. Konačno dobijanje papira je za njega bio veliki šok, kao da je upravo bačen sa konja. Kada čekate 11 godina na nešto i odjednom, za nekoliko minuta, potpišete neke papire i gotovo — zamislite kakav je to šok. Moraće da se odvikne od aerodroma, baš kao zavisnik. Ipak, njegov slučaj vas tera da se zapitate u kakvom društvu živimo kad se ovo čoveku može dogoditi.”

Jedan prijateljski naklonjen agent za prodaju karata uporedio ga je sa zatvorenikom koji nije u stanju da “živi napolju”.

U julu 2006. ser Alfred je napustio aerodrom tek kad je prebačen u bolnicu zbog bolesti pluća. Kad je u januaru 2007. napustio bolnicu, o njemu je brinula aerodromska filijala francuskog Crvenog krsta. Potom je smešten na nekoliko nedelja u hotel blizu aerodroma, a 6. marta 2007. prebačen je u prihvatilište za beskućnike u Parizu.

Nekoliko nedelja pre smrti, u septembru 2022. vratio se na aerodrom na kome ga je naklonjeno aerodromsko osoblje zvalo Lord. Aerodromski zvaničnik je rekao agenciji AFP da je u trenutku smrti posedovao još nekoliko hiljada evra, preostali deo holivudskog honorara za priču o njegovom izbegličkom životu u Terminalu 1 Aerodroma “Šarl de Gol”.