Na izbore za Evropski parlament od 23. do 26. maja 2019. mnogi analitičari gledaju kao na test koji treba da pokaže u kakvom se stanju nalazi Evropska unija nakon Bregzita, pobune "žutih prsluka", evropske migracione krize, prinudnih mera štednje posle ekonomske krize 2008, pobede Donalda Trampa u Americi i akcije njegovog stratega Stiva Benona, koji drži stranu populistima Viktoru Orbanu u Mađarskoj i Mateu Salviniju u Italiji. Pitaju se da li će trijumfovati populisti i evroskeptici, da li će takozvane alternativne ne-liberalne snage osvojiti institucije u Briselu i iznutra potkopati evropske integracije.

Istraživanje Evropskog saveta za spoljne odnose i globalne kompanije za ispitivanje javnog mnjenja Jugov pula (What Europeans really want: five myths debunked, European Council on Foreign Relations YouGov poll, april 2019), koje je vodio često citirani sociolog Ivan Krastev, daje indicije za zaključak da će ti evropski izbori biti radikalno drugačiji od priča u naslovima – oni neće biti referendum o migracijama, neće označiti ni veliku podelu između "otvorene Evrope" i zatvorenih nacionalnih država, mada se može desiti da poslanička grupa evroskeptika u Evropskom parlamentu bude veća od narodnjačke, socijaldemokratske i liberalne.

Slika je zapravo mnogo komplikovanija. Krastev predviđa da će to biti neka vrsta "hibridnih izbora", koji će biti utemeljeni nacionalno, ali izloženi efektima debate širom Evrope, pošto događaji u jednoj zemlji-članici EU mogu uticati na izbore u drugoj. Štaviše, čak i oni koji su povezani s nacionalističkim partijama u sopstvenoj zemlji pokazuju zabrinutost zbog evroskepticizma u drugim državama.

Uprkos imenu, evropski izbori nose oznaku "drugorazrednih nacionalnih izbora" na kojima birači slabim izlaskom obično šalju neprijatne poruke nacionalnim političarima. O tome govore i indicije o velikoj fluidnosti biračkih opredeljenja: samo 43 odsto ispitanika u 14 anketiranih zemalja kaže da će sigurno glasati, a oko 70 odsto njih kaže da tek treba da odluči kome će dati glas. To znači da ima oko 97 miliona kolebljivih birača (swing voters). Između 15 i 30 odsto birača nema nikakve izborne preferencije.

Nemačka Hrišćansko-demokratska unija može da računa samo na 8,6 odsto birača kao na sigurnu bazu, a Socijaldemokratska partija na 3,4 odsto. Taj mehanizam radi i u drugom pravcu: samo 6 odsto antievropskih birača širom Evrope podleglo je iskušenju i opredeljuje se za mejnstrim partije.

MIT O TRIBALIZMU

Neki proevropljani, kao lider liberalne grupe u Evropskom parlamentu i bivši premijer Belgije Gi Ferhofstat, najavljivali su da će Evropa skliznuti u populističko-nacionalističku "noćnu moru" ukoliko centrističke partije ne dobiju veliku podršku za evropsku stvar. S druge strane, antievropski desničari su opisivali izbore kao bitku između globalista i nacionalista.

Prema pomenutom istraživanju, većina građana se ne opredeljuje po takvoj tvrdoj podeli: samo 25 odsto ispitanika nije se složilo s tvrdnjom da je biti Evropljanin podjednako važno kao i njihov nacionalni identitet. To ipak pokazuje da većina građana EU veruje da su evropski i nacionalni identiteti više komplementarni nego što su u konfliktu. Nije sasvim jasno u kojoj meri to "mirenje identiteta" predstavlja identifikaciju evroskeptika sa evropskim projektom, a u kojoj je to manifestacija etnoreligiozne definicije evropejstva. Zbunjeni birači vide tu kontroverzu na mnogo načina i donose odluke na osnovu emocija.

Političari se, kao i generali, pred izbore pripremaju za prošle bitke. Istraživači, međutim, vide nagoveštaje da se 2019. ne može ponoviti bitka kakva je bila između proevropskog Emanuela Makrona i nacionalističkog Nacionalnog fronta Marin le Pen. Igra je sada složenija. Zaustavljanje krajnje desnice je druga po popularnosti definicija dobrih izbora među anketiranim biračima.

Ono što se promenilo u odnosu na 2014. jeste činjenica da su i nacionalističke partije takođe naučile tu lekciju i da su mnoge prethodnih meseci nastojale da se repozicioniraju u odnosu na Evropu, pa su napuštale su prethodno iskazane želje da napuste evro. U zemljama gde su antievropljani na vlasti, oni su za status kvo, a tamo gde su u opoziciji, imaju drugačiji uticaj. To su učinile ne samo Nacionalno okupljanje u Francuskoj i Pokret pet zvezdica u Italiji. Njihov cilj nije da se predstave kao antievropske partije, već da ponude preutemeljenje Evrope – takvo koje dozvoljava državama da se suprotstave migracijama i da povrate suverenitet koji su nacionalne države prenele na institucije u Briselu. Time pokušavaju da izbegnu otuđivanje od proevropske većine i žele da se predstave kao šampioni promena, a ne nostalgični branioci statusa kvo.

Tezu da evropske politike postaju tribalističke Krastev smatra mitom, jer igra je mnogo kompleksnija. U Velikoj Britaniji, nakon referenduma o Bregzitu, rascep na relaciji levica–desnica bio je manje bitan od podela između britanskog severa i juga, mladih i starih, varošica i gradova.

Ta dinamika ima lokalnu boju. Građani žele da glasaju za promene koje će im vratiti njihovu "željenu prošlost", mada različite partije različito vide tu prošlost. To je posebno uočljivo među "žutim prslucima" i nacionalističkim evroskepticima, pa i među proevropskim levičarima. U tom kontekstu zanimljivo je zapažanje da su u Španiji pristalice levičarskog Podemosa sklone da negativno ocene EU, dok pristalice Melanšonove Nepokorne Francuske i grčke Sirize iskazuju pozitivno mišljenje o EU.

KORUPCIJA ISPRED MIGRANATA

Trampov strateg na specijalnom zadatku ohrabrivanja desnice u Evropi Banon, Orban i lider Lige Mateo Salvini pokušavali su da evropske izbore pretvore u referendum o migracijama mobilizacijom koalicije suverenista, što je mejnstrim partije dovelo u defanzivu, ali istraživači nalaze da je svet 2019. bitno drugačiji od sveta 2015. Na pitanje o tome šta je najveća pretnja za EU, samo su ispitanici u Mađarskoj migracije proglasili za pretnju broj jedan.

Migracije su jedna od glavnih pretnji za nešto manje od 59 miliona evropskih birača, a to je samo 15 odsto biračkog tela EU. Na pitanje o najvećim pretnjama s kojima se suočava EU, migraciju pominje natprosečan broj ispitanika u Austriji, Češkoj, Francuskoj, Mađarskoj, Italiji, Slovačkoj i Švedskoj, a ispod proseka u Nemačkoj, Grčkoj, Holandiji, Poljskoj, Rumuniji i Španiji. Oni koji se suprotstavljaju migracijama podržavaju Alternativu za Nemačku, ili Nacionalno okupljanje (Rassemblement National, novo ime Nacionalnog fronta Marin le Pen), ili Slobodarsku partiju Austrije.

Kada je politička kriza u EU dostigla vrhunac 2015. godine, sve veća koordinacija između članica Višegradske grupe (Češka Republika, Mađarska, Poljska i Slovačka) doprinela je imidžu tih zemalja centralne i istočne Evrope kao zatvorenijih za pridošlice od onih na zapadu EU.

Anketa o kojoj je reč sugeriše da i ova slika nema jaku podlogu, jer ne postoji jasan obrazac koji ukazuje na do da su birači u istočnoj Evropi preokupirani problemom migracija: na primer, korupciju je kao najveću pretnju pomenulo 19 odsto Poljaka, a samo 7 odsto njih migracije. U Slovačkoj 37 odsto anketiranih kao najveći razlog za zabrinutost navodi korupciju, a samo 2 odsto se odlučuje za migracije.

Oko 87 miliona birača (22 odsto glasačkog tela EU) zabrinuto je zbog islamskog radikalizma, što ne znači da će to uticati na skretanje birača ka antiimigrantskim partijama, jer, islamski radikalizam je mnogo veća preokupacija partija na centru i desno od centra. Islamski radikalizam najviše se tiče glasača koji se identifikuju kao protestanti ili katolici, što za posledicu ima pojačavanje važnosti politika integracije i socijalne kohezije.

ANTIMIGRACIONI ZID

U nekim zemljama uočena je veća zabrinutost ispitanika zbog emigracije iz svojih zemalja nego zbog imigracije koja je bila u žiži evropske krize. Na toj tački vidljiva je podela između južnih i severnih članica EU. U Španiji, Italiji i Grčkoj svi su izrazili veću zabrinutost zbog zemljaka koji napuštaju njihovu državu nego zbog onih koji dolaze. Među južnim državama to je najizraženije u Grčkoj (28 odsto prema 7 odsto anketiranih). Generalno gledano, i od emigracije zemljaka i od imigracije stranaca strahuju ne samo na jugu već i na istoku EU (Grčka, Italija, Španija, Mađarska, Poljska i Rumunija – koju u poslednjoj deceniji napusti jedan od pet građana).

Suprotno je u Nemačkoj, Švedskoj i Holandiji (gde je ta razlika najveća – 6 odsto je zabrinuto zbog emigracije, a 55 odsto zbog imigracije). Ogromna većina u tim zemljama smatra kako bi vlade trebalo da učine ilegalnim odlazak svojih građana iz zemlje na duži period. Istraživači konstatuju kako je za njih frapantan nalaz da su oni koji su ostali izgleda spremni da za sebe podignu antimigracioni zid samo tri dekade nakon pada Berlinskog zida, nazivaju to "samohapšenjem" (selfimprisonment) u Evropi koja se ponosi otvorenim granicama i promoviše slobodu kretanja. Ne upuštaju se u problem depopulacije, odliva mozgova itd.

U Austriji, Danskoj, Nemačkoj, Grčkoj, Holandiji, Poljskoj i Španiji nacionalizam smatraju opasnijim po evropsku budućnost od problema migracija. Delimično je to posledica sage o Bregzitu i indicija da birači u ostalim članicama EU nisu voljni da ponove britanski primer uvođenja samih sebe u haos. Otpor nacionalizmu motiviše oko 45 miliona birača, to jest 11 odsto biračkog tela. Bojazan da rast nacionalizma može razoriti Evropu posebno iskazuju ateisti.

Zbog stanja ekonomije zabrinuto je 63 miliona, odnosno 16 odsto birača u EU. U Italiji, Rumuniji, Grčkoj i Slovačkoj ekonomija je veoma važna tema. Da ekonomija dobro stoji, ocenjuje manjina birača u svim članicama EU osim Danske i Nemačke.

Klimatske promene kao jedan od dva najveća problema pominju samo Danci, ali se sa tvrdnjom da je to posebna pretnja slaže većina u svih 14 anketiranih zemalja. Građani triju skandinavskih članica EU, zajedno sa Holandijom i Austrijom, cene ulogu EU u borbi protiv klimatskih promena.

Konačno, Rusiju kao vodeću pretnju navode anketirani u Švedskoj, Danskoj, Češkoj, Poljskoj i Rumuniji. Glasači u Francuskoj, Nemačkoj, Austriji, Španiji, Danskoj i Italiji cene sposobnost EU da se suprotstavi SAD i Kini.

ČETIRI GRUPE U IGRI PRESTOLA

U interpretaciji nalaza svojih istraživanja Krastev koristi i izraz "žuta opasnost", ali ne u značenju koje je tom izrazu u devetnaestom veku dao ruski sociolog Jakov Novikov označavajući strah od Kine, već kao oznaku za pobunu "žutih prsluka" u Francuskoj, koji predstavljaju novo lice političke pobune i besa. Mada njihov uticaj na izbore još nije jasan, oni su zarobili maštu frustriranih birača širom Evrope i ohrabrili rubove centra da glasaju radikalnije.

Umesto da konsoliduje stabilnu, predvidivu izbornu zajednicu građana koji su organizovani u partije, evropski politički sistem pretvara se u nepredvidivo borbeno polje neprestano menjajućih savezništva između grupa koje se trenutno sakupljaju pre nego što se ponovo raspadnu. Neke od tih grupacija su formirane odozdo, okupljanjem ljudi, a druge su mobilisali jaki lideri, koji su postupali po različitim kulturnim modelima.

U takvoj brutalnoj borbi za uticaj mnogi su voljni da koriste nepoštene taktike i teorije zavere, pa u tom smislu, zaključuje Krastev, manje liče na atinsku demokratiju a više na Igru prestola, američku seriju navodno inspirisanu Ratom crvene i bele ruže, dinastije Lankaster i dinastije Jork za engleski presto 1455. do 1485.

Gotovo u skladu sa starim novinarskim uputstvom "za opis stvarnosti upotrebite maštu", Krastev sa saradnicima u interpretaciji nalaza istraživanja koristi karaktere i pojmove iz te serije, čija popularnost se širi kao požar, da bi širokoj publici približio sociološku sliku četiri karakteristične grupe evropskih birača: one čiji pripadnici veruju da evropski sistem funkcioniše, pobunjenike, nezadovoljne proevropljane i nacionalističke evrskeptike (videti tabelu)

Oko 24 odsto biračkog tela EU (najčešće muškarci sa višim stepenom obrazovanja starosti oko 50 godina) veruje da i evropski politički sistem i nacionalni politički sistemi u osnovi dobro funkcionišu. Mlađi glasači koji dele to mišljenje ne nameravaju da glasaju. Najviše ih je u Nemačkoj, Danskoj i Švedskoj, a primetni su u Austriji, Mađarskoj i Češkoj. Uz pozajmicu iz Igre prestola, sociolozi tu grupu "vernika u sistem" nazivaju Kuća Stark (The House of Stark).

Oko 38 odsto biračkog tela EU čine oni koji su izgubili veru u politički sistem EU i u sopstvene nacionalne političke sisteme. Oni ne pripadaju ni levici ni desnici, ne vide da im se išta dobro sprema i smatraju da je jedino rešenje ustanak, revolucija i pročišćavanje društva uz upotrebu nasilja i ponižavanje korumpiranih elita koje vekovima kontrolišu politički život. Tu grupu čine stariji od 50 godina. Najjača je u Francuskoj, Grčkoj i Italiji. U Francuskoj i Italiji u njoj ima znatno više žena nego muškaraca.

Sociolozi je opisuju uz pomoć dva izraza: "žuti prsluci (gilets jaunes) i "vrapci" (The Sparrows), pripadnici religioznog pokreta najnižeg i najskromnijeg sloja koji su u Igri prestola okupljeni da bi odgovorili na patnju koja je naneta u prethodnom Ratu pet kraljeva.

Oko 24 odsto biračkog tela EU čine oni koji bi želeli da oslobode Evropljane od okova restriktivnih nacionalnih država uz pomoć pozitivne internacionalne vizije. Oni traže spas u transnacionalnom projektu, smatraju da su nacionalni sistemi propali i veruju da briselski politički sistem može da izleči njihovu zemlju od tih bolesti.

Najveće koncentracije takvih birača uočene su u Mađarskoj, Poljskoj, Rumuniji, Slovačkoj i Španiji. To je najmlađa među biračkim grupama, njihova prosečna starost iznosi 41 godinu. Čine je milenijalci i pripadnici generacije X. To je rodno uravnotežena grupa, mada nešto više žena ona ima u Austriji, Češkoj, Holandiji i Švedskoj. Njeni pripadnici imaju i najmanja prosečna primanja.

Tim zapostavljenim Evropljanima sociolozi daju nadimak "denerijanci", po Deneris Targerijen, ćerki nekadašnjeg vladara koja je pobegla preko mora, majci zmajeva koja oslobađa roblje.

Oko 14 odsto biračkog tela EU čine nacionalistički evroskeptici kojima sociolozi daju nadimak "divljani" (The Free Folk). Tu grupu čine ljudi koji smatraju da je EU opasna iluzija i da potkopava nacionalni suverenitet. Oni žele da se evropskim članicama vrati pravo da same upravljaju sobom. Sociologe podsećaju na "divljane" iz Igre prestola, koji više cene samopouzdanje od idealističkih pokušaja da se ujedini čovečanstvo, ili od građenja grandioznih alijansi. (Ovde je neizbežna asocijacija na naše nacionalne ideologe koji višenacionalnu Jugoslaviju, čijem su razaranju dobrano doprineli, nazivaju zabludom.)

To je najstarija od svih biračkih grupa, posebno kad je reč o onima koji se deklarišu kao sigurni birači. Čine je dominatno baby–boomers–i.

Visoka koncentracija takvih birača uočena je u Austriji, Danskoj i Italiji. U njoj je podjednak broj muškaraca i žena, mada ima izuzetaka – u Danskoj muškarci čine 64 odsto članova te grupe, u Austriji 62 odsto. Na drugoj strani, u Italiji i Mađarskoj u takvim grupama su natprosečno zastupljene žene.

ŽELJENA PROŠLOST

EU su formirala društva koja se plaše prošlosti, a onda se sada plaši budućnosti. To, konstatuje Krastev, nije samo razočarenje evropskim institucijama u Briselu, već osećaj da je ugovor prekršen u pet važnih oblasti: (1) u ekonomiji se ljudima ne pokazuje istinitim teza da će njihovi životi biti bolji ako se drže pravila; (2) ljudi više ne veruju da vlade štite njihove interese i često smatraju da strancima daju prioritet; (3) ne veruju ni da se njihov glas čuje, odnosno da mogu uticati na svoju budućnost glasanjem za partije koje predstavljaju njihove interes; (4) ne veruju medijima niti političarima koji ih predstavljaju; (5) zabrinutost zbog korupcije je širom EU visoka.

Na pitanje šta bi bio najveći gubitak ako EU prestane da postoji, u većini zemalja odgovori se odnose na slobodu življenja, rada i putovanja po drugim zemljama (30 do 50 odsto anketiranih); na jedinstveno tržište; trgovinu preko granica; kao i za jedinstvenu valutu. Glasači u zemljama poput Mađarske (33 odsto), Poljske i Rumunije (32 odsto) vitalnu ulogu EU vide u zaštiti demokratije, vladavine zakona i ljudskih prava. Ti nalazi se možda mogu objasniti visokim nivoom nepoverenja u korumpirane nacionalne elite i slabim nacionalnim institucijama na istoku i traženjem zaštite od EU. Na pitanje o posledicama članstva u EU, glasači u Poljskoj, Mađarskoj i Rumuniji (zajedno sa Španijom) najizrazitije su navodili da članstvo u EU štiti od ekscesa i propusta nacionalnih vlada.

Da je EU zaštitnica demokratije i ljudskih prava, pominje samo 17 odsto ispitanika u Nemačkoj, 16 odsto u Italiji, 15 odsto u Francuskoj i 13 odsto u Holandiji. U Francuskoj, Italiji, Nemačkoj i Švedskoj najčešći odgovori bili su da je EU ograničila nacionalne vlade da rade ono što je najbolje za njene građane.

Istraživači kritikuju mit o nesolidnom istoku, kada konstatuju kako je istina da ni istok ni zapad Evrope nisu homogeni – unutar njih postoje važne razlike između severa i juga, a i unutar severa i juga, takođe.

Prema istraživanju koje je u 10 zemalja EU 2018. sproveo Pju centar, a čije su interpretacije objavljene u martu 2019, više od polovine ispitanika u svakoj od 10 anketiranih zemalja, a osmoro od deset u Švedskoj, Nemačkoj i Poljskoj, kaže da EU promoviše mir. Polovina ili više ispitanika u 10 evropskih nacija takođe misli da EU promoviše demokratske vrednosti, a Francuzi i Nemci posebno ističu takve stavove. Evropljani anketirani u istraživanju Pju centra, međutim, teže da opišu Brisel i kao neefikasan i nametljiv, a 62 odsto posebno ističe da EU ne razume svoje građane.

Oko 50 odsto ispitanika veruje da će njihova deca, kad porastu, lošije finansijski stajati nego njihovi roditelji.

DA LI JE SISTEM PUKAO

Što se tiče ocene o tome da li je i gde sistem "pukao" – u Briselu ili u prestonicama članica EU, prema istraživanju Krasteva, na suprotnim tačkama su Francuska i Danska – 69 odsto Francuza misli da su zakazali i nacionalni i evropski politički sistem, dok u isto vreme 55 odsto Danaca misli kako oba sistema rade dobro.

U studiji se konstatuje da uspeh na izborima zavisi od sposobnosti partija da se predstave kao agenti promena. Mnogo toga zavisi i od toga da li ljudi veruju da političari mogu da donesu te promene.