Kao ni bilo koga drugog političara, tako ni Zorana Đinđića ne treba glorifikovati, tim pre što je nesumnjivo imao mane i pogreške. Ali, nema nikakve sumnje da Srbija posle njegove smrti nije izrodila nikoga ko bi mu se mogao približiti bar na stotinu milja. U jednoj osobi su se susreli visoko obrazovanje, filozofsko i političko znanje, neiscrpna energija i preduzetnost, snaga i optimizam, organizaciona sposobnost i svest o okruženju u kojem deluje. A takva kombinacija je retkost i u mnogo većim kulturama
U nedelja u 19.30 časova na N1 biće premijerno prikazan fim Filipa Švarma o kolektivnoj traumi koju je izazvalo ubistvo Zorana Đinđića 12. marta 2003, o tome gde je tada bila država, a gde mafija, kako se danas Srbija seća ubijenog premijera i njegovog dela, šta jeste, a šta nije Đinđićeva državnička i politička zaostavština i hronici koja je najavljivala atentat na njega
Ovaj tekst koji potpisuje ekipa izveštača „Vremena“ je nastao neposredno posle ubistva premijera Srbije Zorana Đinđića. On je autentičan dokument trenutka u kome je Srbija gurnuta u ponor iz koga se iznedrio Alekandar Vučić. Metak koji je pogodio Đinđića zaustavio je Srbiju, čijim se građanima do danas nisu vratili demokratski polet i nada koji su ih onda nosili - makar jednom delu građana. Oni drugi, tada u opoziciji, ratni izdanci 1999-tih, danas su na vlasti sa prebezima koji su bili i koji će ostati nebitni za istoriju ove zemlje
Iz krugova bliskih premijeru čuje se priča da se nije radilo o atentatu, već o upozorenju Đinđiću da nije nedodirljiv. Ali, tajming incidenta kod novobeogradskog Limesa (dva dana uoči Šešeljevog mitinga) daje dovoljno povoda za duboku zabrinutost
