Čudno je, i sam se čudim, kad konstatujem da otkrivam da sam ja, Ivan Ivanji, kada sam bio u njegovim godinama, imao dosta sličnosti sa trinaestogodišnjim ubicom iz “Ribnikara”, o čijem sam životu i porodičnim prilikama, hteo – ne hteo, saznao iz medija. I moj otac je bio lekar i posedovao oružje, pištolj marke brauning, i dozvolu da ga nosi jer je bio rezervni oficir, sanitetski potpukovnik. Kada sam imao dvanaest godina, učio me je da pucam. Zaista je čudno, ali ja razumem kako se mogao osećati trinaestogodišnji učenik “Ribnikara” kada su ga policajci izvodili iz škole u kojoj je počinio masovno ubistvo – ponosan kao ja kada su me novosadski policajci odvodili na put za Aušvic. Počinilac ili žrtva, nije bitno, reč je o osećanju deteta da je najednom veoma važno
Dobro je što će posle toliko decenija na Starom sajmištu, valjda, početi nešto da se gradi. Ne znam da li su već iseljeni privatnici koji su se tamo bili proširili. Tamo je bilo i jedno od sedišta stranke čiji je predsednik Aleksandar Vučić. Bio je i jedan restoran koji je, pored svega, služio i krvave bifteke
Hitler je za svoju ličnu zaštitu i zarad razbijanja svih pokreta koji su se bunili protiv njegovog uspona osnovao paravojnu batinašku organizaciju zvanu SA (Sturmabteilung), neku vrstu jurišnog partijskog odreda
Osećam obavezu da govorim o holokaustu. Sve veću, što nas je manje živih koji možemo da svedočimo o tom Vremenu Zla. Istovremeno mi se sve besmislenije činilo to što imam da kažem, činilo mi se da malo ko želi da čuje, želi budućnost koja se seća mojih strašnih vremena. Pogotovo u Srbiji, u Beogradu, koji su tako temeljno očišćeni od Jevreja. A onda su učenici Treće beogradske gimnazije kriknuli na pozornici Bitef teatra. Taj krik devojčica i momaka sedamdeset godina mlađih od mene bio je moj urlik, moj protest što je svet takav, kakav jeste, moj vapaj za roditeljima, plač za svim mojim mrtvima, za koji ja nisam nikad bio sposoban
Oslobađanje koncentracionog logora Aušvic 27. januara 1945. obeležava se kao Dan sećanja na žrtve holokausta. Ja sam prošao kroz onu čuvenu kapiju iznad koje piše Arbeit macht frei, izašao iz voza na peron gde se odlučivalo ko je sposoban za rad, a ko je za gasnu komoru. I još uvek sam živ, ali kao da sam doživotno osuđen na koncentracioni logor
