Nakon tri decenije Milo Đukanović je izgubio i poslednju polugu vlasti. Međutim, podrška koju je Jakov Milatović dobio od gotovo svih konstituenata labave i često sukobljene parlamentarne većine, nakon predsedničkih izbora neće postojati. Biće to otvoreni sukob saveznika sa često dijametralno suprotnim političkim, ideološkim i svim drugim interesima. Već ovih dana svi će se vratiti ozbiljnom preispitivanju koliko je konačna pobeda nad Đukanovićem nanela štete svakom pojedinačno
Izjednačavajući po važnost protekle predsedničke izbore sa referendumom 2006. godine, kada je nezavisnost Crne Gore podržalo više od 55 posto građana, Milo Đukanović zasigurno nije očekivao da će 60 odsto Crnogoraca juče pokazati da sa dosadašnjim predsednikom ne deli istu viziju samostalne države. Tačnije, da ne prihvataju da i nadalje budu predmet manipulacija i sredstvo podela. Izbaciviši u prvi plan Jakova Milatovića koji se pre samo dve godine obreo u politici, građani nisu kaznili samo Đukanovića, već i sve one koji decenijama oblikuju crnogorski političi ambijent
Rezultati prvog kruga suočavaju Đukanovića sa za njega dramatičnom činjenicom – da se trend pada poverenja u Demokratsku partiju socijalista nastavlja, ali i da je njegova popularnost manja od one koju uživa stranka na čijem je čelu. Uspeh Jakova Milatovića i nastavak rasta popularnosti Pokreta Evropa sad ne može da se tumači samo onim što analitičari nazivaju “strateško prelivanje glasova”
Predsednik pokreta Evropa sad i bivši ministar finansija u Vladi Zdravka Krivokapića Milojko Spajić među prvima je predao kandidaturu za martovsku trku za predsednika republike, ali ju je Državna izborna komisija (DIK) odbila. Na Spajiću su se zalomila koplja crnogorske političke elite koja je zajedničkim snagama izbacila bivšeg ministra iz igre za mesto šefa države u kojoj je slovio kao najizgledniji izazivač Mila Đukanovića
