Godine 1940. su kao iz vedra neba doneti takozvani Koroščevi zakoni o Jevrejima i otac me je upoznao sa njima sa zaključkom da treba još bolje da učim. Nisam znao kako to da radim jer sam već imao sve petice i nisam video strašne oblake koji su nezaustavljivo dolazili sa zapada. Jeste, tada se negde već uveliko vodio rat, ali kod nas se naivno pevao bećarac “Alaj volem što smo neutralci!”
29. decembar 2022
U novogodišnjem dvobroju: Početak novinarstva u SFRJ
Šef agitpropa Srbije, drug Gedža, smatrao je da treba da radim u redakciji “Omladine”. Nisam tada obraćao pažnju na to da se drug Gedža građanski zvao Dobrica Ćosić; pa i za Tita smo znali da se zove Josip Broz, ali je prosto bio Tito. Niko tada ni slutio nije šta će drug Gedža sve postati: nagrađeni i slavljeni književnik, disident, predsednik Jugoslavije, otac nacije. Za mene je on tada bio Agitprop, znači upravljač sudbinom, na pamet mi nije padalo da se bunim
Osam godina nakon završetka Drugog svetskog rata pričao sam u Hamburgu sa profesorom Erihom Bageom koji je sa Hajzenbergom u nacističkoj Nemačkoj radio na projektu atomske bombe. Ni sami nisu bili svesni koliko su blizu bili. Sreća za čovečanstvo je što Hitler nije shvatao da atomska bomba nije maštarija ludih naučnika
Bio je arhitekta, ali nema nijedne zgrade koju je projektovao. Predavao je urbanizam, ali nije podigao nijedno naselje. Voleo je život, ali se ostvario u susretu sa smrću. U osvit jugoslovenskih ratova bio najupečatljiviji među glasovima tadašnjih pacifista
Zatvorenici koncentracionog logora Buhenvald tajno su osnovali Međunarodni komitet logoraša. Imao je tri glavna zadatka: da spasava komuniste, socijaldemokrate i mlađe i zdravije logoraše koji su imali veće šanse da prežive, da formira „lageršuc“ i organizuje logorske ambulante. Meni je to spasilo život – skinuli se me sa spiska za Aušvic i poslali u radni logor Nideroršl
Na današnji dan pre tačno 80 godina krenuo sam u školu u Novom sadu. Pred kućom je bio veliki plakat na mađarskom, srpskom i nemačkom jeziku: „Racija...“ Preleteli smo preko objašnjenja: u gradu se nalaze sumnjive osobe i velike količine oružja, niko ne sme da napusti stan, prozori treba da su zatvoreni, zabranjeno je gledati na ulicu. Nema škole! Mene tada ništa drugo nije zanimalo. Imao sam nepunih 13 godina
Valjda da bi skrenuo razgovor sa sumornog pitanja šta će biti nakon Titove smrti, Bruno Krajski je izvan svakog konteksta ispričao kako je on organizovao referendum o izgradnji nuklearne centrale Cventendorf sa namerom da izgubi, ali da bi posle dobio apsolutnu većinu na parlamentarnim izborima. Veselin Đuranović me je zapanjano gledao, valjda se pitao da li pravilno prevodim, ali sam jednako zapanjen bio i ja
Na današnji dan pre 100 godina rođen je Dobrica Ćosić. Bilo kao član CK, ili kao otpadnik i kasnije „otac nacije“ i predsednik države, uvek je bio neposredan i drugarski nastrojen. Rođen u Velikoj Drenovi, selu na Zapadnoj Moravi, srcu izvorne Srbije, bio je Srbin dušom i telom. Bio je stresao sa sebe plašt lažnog internacionalizma. Nisam se slagao sa politikom proizašlom iz njegovih nacionalnih ubeđenja koju je zastupao, ali sam uvek voleo tog čoveka
Osećam obavezu da govorim o holokaustu. Sve veću, što nas je manje živih koji možemo da svedočimo o tom Vremenu Zla. Istovremeno mi se sve besmislenije činilo to što imam da kažem, činilo mi se da malo ko želi da čuje, želi budućnost koja se seća mojih strašnih vremena. Pogotovo u Srbiji, u Beogradu, koji su tako temeljno očišćeni od Jevreja. A onda su učenici Treće beogradske gimnazije kriknuli na pozornici Bitef teatra. Taj krik devojčica i momaka sedamdeset godina mlađih od mene bio je moj urlik, moj protest što je svet takav, kakav jeste, moj vapaj za roditeljima, plač za svim mojim mrtvima, za koji ja nisam nikad bio sposoban
