Nećemo mnogo pogrešiti ako izvedemo zaključak da Žarko Laušević zapravo nema lošu ulogu u svojoj karijeri, i da je bio dobar, vrlo dobar ili odličan čak i u filmovima koji možda nisu bili dostojni njegovog talenta. On je svakoj ulozi pristupao studiozno, sa dostojanstvenošću, svaku je obogatio i iz svake je izvukao najviše moguće. Malo je glumaca takvog talenta na ovim prostorima
Dušan Radulović obavljao je dužnost urednika Usmerenih programa i Odgovornog urednika Informativne redakcije Prvog programa Radio Beograda. Povukao se sa tog mesta 16. avgusta 1991. posle Miloševićeve čistke u RTS-u
Najistaknutije uloge imao je u filmovima "Pre kiše", "Kad svane dan", "Srećna nova '49" i "Tetoviranje". Igrao je i u serijama "Selo gori a baba se češlja" i "Nemanjići – rađanje kraljevine"
Dok je trajala popravka, lift se iznenada pokrenuo i usmrtio radnika. Uviđaj obavljaju dežurni tužilac Višeg javnog tužilaštva u Beogradu i pripadnici policije
David Albahari je zapravo bio društven čovek, da je hteo, lako bi i u novoj sredini u Kalgariju bio uspostavio nove međuljudske odnose. Nije to hteo, želeo je da se osami, da ostane nasamo sa svojim avetima, sa pokojnim ocem, sa svojom velikom suparnicom - sa Smrću. Družio se sa smrću celog svog života
Kundera je dobio priznanja za svoj stil kojim je gradio likove koji su lebdeli između realnosti svakodnevnog života i sveta ideja. Njegova najpoznatija dela su romani „Nepodnošljiva lakoća postojanja“, „Šala“, „Knjiga smeha i zaborava“, „Život je drugde“.
Njegova smrt označava kraj jedne političke ere ispunjene korupcijom, nebrojenim aferama i bunga-bunga žurkama. Ipak, mnogi su ga Italijani takvog, kakav je bio, voleli
Ko se ne informiše iz „Informera“ ili „Srpskog telegrfa“, sa televizija Pink ili Happy, taj ne zna da je žtva nad srpskim žrtvama niko drugi do Aleksandar Vučić
Niko od naprednjačkih glavešina nije se javno osvrnuo na potresnu smrt Momčila Vučkovića. Valjda su svu empatiju potrošili srepeći za bezbednost prve porodice Srbije
Momčilo Vučković iz sela Donja Budriga na Kosovu umro je u 43. godini, u utorak popodne, u Kliničkom centru u Prištini. Fatalnu povredu glave zadobio je na putu za miting Srpske napredne stranke u Beogradu pod nazivom „Srbija nade“
Čudno je, i sam se čudim, kad konstatujem da otkrivam da sam ja, Ivan Ivanji, kada sam bio u njegovim godinama, imao dosta sličnosti sa trinaestogodišnjim ubicom iz “Ribnikara”, o čijem sam životu i porodičnim prilikama, hteo – ne hteo, saznao iz medija. I moj otac je bio lekar i posedovao oružje, pištolj marke brauning, i dozvolu da ga nosi jer je bio rezervni oficir, sanitetski potpukovnik. Kada sam imao dvanaest godina, učio me je da pucam. Zaista je čudno, ali ja razumem kako se mogao osećati trinaestogodišnji učenik “Ribnikara” kada su ga policajci izvodili iz škole u kojoj je počinio masovno ubistvo – ponosan kao ja kada su me novosadski policajci odvodili na put za Aušvic. Počinilac ili žrtva, nije bitno, reč je o osećanju deteta da je najednom veoma važno
