Čudan su svet ti Vojvođani. Evo Đorđe Balašević, na primer. Smatrao je sebe mornarom, a do najbližeg mora imao je hiljadu kilometara otprilike. Ili Veljko Stojnić, biciklista, Somborac. Čovek kida na planinama, a najbliže brdo mu je na 200 kilometara od Sombora. Pa kad pređe tih 200 kilometara, verovatno više nema snage da se uspne uz to brdo. Zbog toga je, treninga radi, odlučio da priđe brdu, to jest planini. Čim izađe iz Novog Sada, eto mu Fruške gore. Doduše, uz dužno poštovanje, nije Fruška gora baš Monblan, pa pitamo Veljka kako trenira. “Dobra je Fruška gora”, kaže, “ima tu ozbiljnih uspona. Ali, naravno, treniram i u inostranstvu”
Globalna istraživanja pokazuju da četbotovi mogu da iznesu celokupan razgovor s korisnikom u 69% slučajeva, a da troškove pružanja usluge korisniku smanjuju za 30%. U Srbiji ih je tek desetak, a među njima je najbolja MIA koju imaju Šabac i Sombor
Devojke u mrežastim čarapama i zihericama u ušima blajhane kose, momci u crnim majcama sa belim printovima omiljenih bendova sa kojih sevaju strelice gromova, uske kožne pantalone, teksas prsluci ukrašeni bedževima, lanci na sve strane. Njihova doslednost muzici i stilu izazivala je moje divljenje. A na bini su pržili bendovi, svaki bolji od prethodnog
