“Za većinu srednjoškolaca prošlonedeljni protesti bili su prvi na kojima su učestvovali. Oni su tek sada shvatili šta to znači protestovati, da je to jedan od načina iskazivanja nezadovoljstva. Nama su ti veliki protesti fascinantni jer vidimo toliko sveta ispred Skupštine i reku ljudi u Kneza Miloša. Učesnici su svi kulturni i fini, nema ekscesa, sve prolazi u najboljem redu. Ako neko nekoga u toj gužvi slučajno zakači, odmah slede izvinjenje i odgovor ‘nema veze’”
Dok su Beograđani sa suzama u očima u blizini Ribnikara palili sveće, predsednik Republike je govorio kako u tu školu idu deca "imućnih" roditelja koja svega "imaju u izobilju"
Osećam obavezu da govorim o holokaustu. Sve veću, što nas je manje živih koji možemo da svedočimo o tom Vremenu Zla. Istovremeno mi se sve besmislenije činilo to što imam da kažem, činilo mi se da malo ko želi da čuje, želi budućnost koja se seća mojih strašnih vremena. Pogotovo u Srbiji, u Beogradu, koji su tako temeljno očišćeni od Jevreja. A onda su učenici Treće beogradske gimnazije kriknuli na pozornici Bitef teatra. Taj krik devojčica i momaka sedamdeset godina mlađih od mene bio je moj urlik, moj protest što je svet takav, kakav jeste, moj vapaj za roditeljima, plač za svim mojim mrtvima, za koji ja nisam nikad bio sposoban
