Rade Drini ima 59. Godina, uznapredovali kancer pluća i trpi nepodnošljive bolove. Teško diše, ne može da jede, nema odgovarajuću terapiju niti negu. Nema zdravstvenu knjižicu, niti ličnu kartu.

"Većina nas misli da nikada ne bismo mogli da završimo kao Rade Drini. Ali varamo se. Jer Rade Drini je isti kao i svi mi – čovek“, kaže prevodilac, doktorand humanistike i teorije umetnosti, specijalista iz oblasti javnog zdravlja i koordinatorka "Prevodilačkog srca" (udruženje građana čiji članovi besplatno prevode medicinsku dokumentaciju pacijentima iz regiona kojima je neophodno lečenje u klinikama širom sveta) Ivana Radojičić. Ona pokušava da pronađe put iz vrzinog kola birokratije u koje je upao Rade i pomogne mu, makar malo, da svoje muke dostojanstveno iznese do kraja.

"Rade je detinjstvo i ranu mladost proveo u Domu za nezbrinutu decu“, govori Ivana. "Rečeno mu je da je njegova majka umrla nakon što ga je rodila. Neko vreme bio je u hraniteljskoj porodici, pa je ponovo vraćen u Dom.“.

Kada je napunio 18 godina, našao se na ulici. Završio je dve godine Srednje saobraćajne škole i potom odustao od daljeg obrazovanja. Umesto školovanja morao je da zaradi za život. Da preživi. Prao je šoferšajbne na kolima, radio u luna parku, mahom prosio… Živeo je neko vreme i u takozvanom kartonskom naselju ispod Gazele, u kamp-prikolici koju mu je prijatelj pozajmio. "Ni spavanje po parkovima nije mu strano. Kamen za pod glavu“, dodaje Ivana.

Kad život podeli loše karte

O Radetu bi, kao i o svakom čoveku, moglo mnogo toga da se kaže – i da je drag i ljubazan, da ima umetničku crtu, da je vičan poslovima u kući, da ume da sasluša sagovornika. Sa druge strane, Rade je davno ispustio dizgine svog života iz ruku i pustio da život ide mimo njega. Možda se nije dovoljno trudio kada je trebalo? Možda nije mogao drugačije? Nažalost, izlaz iz problema našao je u alkoholu. To ga je koštalo mnogo, čak i kontakta sa članovima porodice…

"Da su stvari išle drugačijim tokom, da su mu podeljene drugačije karte, da se izborio za bolju ’ruku’ možda bi sada bio čuveni umetnik. No, ni život ni Rade nisu umeli drugačije te je, umesto da otvara izložbe, otvarao boce sa alkoholom i sakupljao limenke“, objašnjava naša sagovornica.

Međutim, ništa od svega toga sada nije bitno, niti je na nama da mu sudimo. Radi se samo ovome: jedan čovek je teško bolestan, neophodni su mu jaki lekovi i stalna nega, a on sve to nema.

Milosrdne komšije

"Poslednjih godina je živeo kod komšinice koju poznaje iz Centra za socijalni rad jer su oboje bili korisnice tamošnje kuhinje i pomoći. Pre oko godinu dana Radeta su počela da bole leđa te je otišao u Urgentni centar. Tamo su mu uradili skener, biopsiju i kompletnu dijagnostiku. Na otpustu su mu predali papir na kojem je pisalo ’Ca’ i kazali mu da ima karcinom pluća. Bili su veoma korektni i njima se nema šta zameriti. Rekli su mu da mora da ima knjižicu da bi išao na hemoterapiju. Međutim, on nema lična dokumenta, ni knjižicu, a ni ličnu kartu. Pošto nema prijavu boravišta, veliki je problem da izvadi ličnu kartu. Njega bi mogao da prijavi Centar za socijalni rad, ali radi se o dugoj i za njega zahtevnoj proceduri, a čovek umire u mukama“, objašnjava Ivana Radojičić.

U međuvremenu, tumor je uznapredovao. Radete je dva puta hitna pomoć vozila u bolnicu gde je boravio po nekoliko dana.  Stanari zgrade u kojoj živi Ivana prikupili su skromnu svotu novca kako bi mu kupili i priuštili lekove i terapiju.

Zaglavljeni u limbu državnog aparata

Ivana nastavlja: "Zvala sam nadležni Centar za socijalni rad i došla je odmah direktorka sa jednom radnicom. Tu dolazi do natezanja – zašto nema knjižicu, govore da komšinica treba da ga prijavi, ona se predomišlja… Ona nije u stanju da se brine o njemu, nema ni psiholoških, niti finansijskih kapaciteta. Zvala sam i Centar za palijativno zbrinjavanje i palijativnu medicinu BELhospice gde rade predivni ljudi. Oni su odmah poslali doktorku koja je propisala terapiju koju sam mu nabavila. Doneli su i antidekubitalni dušek, sredstva za higijenu i još neke potrepštine. Međutim, jedan od lekova je ozbiljan analgetik koji se izdaje na takozvani dupli recept. Dakle, ne može da se kupi i izdaju ga samo određene državne apoteke jer je to ozbiljan i jak lek. I sada smo opet u vrzinom kolu – on  ne može da dobije recept jer nema zdravstvenu knjižicu. Njemu treba ozbiljna terapija i palijativna nega kako ne bi trpeo strašne bolove i gušenja. Komšinica je na ivici snage, kao i ja. Zaglavljeni smo u limbu državnog aparata.“

Ivana Radojičić ističe da je pre nekoliko dana ponovo zvala Centar za socijalni rad, da joj je rečeno da on mora da ide u Kumodrašku (Prihvatilište za odrasla i stara lica), ali da bi dospeo tamo, Centar za socijalni rad mora da im uputi zahtev i dokumentaciju, pa da se onda odlučuje o tome da li će biti primljen ili ne.

"Pitala sam koliko će to da traje, kazali su mi da sve ide po hitnom postupku, ali da ne znaju o koliko se dana radi. Posle toga sam zvala Gradski centar za socijalni rad da ih zamolim da reše ovu situaciju što pre. Praznici su, a mi ostajemo sa bolesnikom u veoma teškom stanju, nemamo obavezu prema njemu, osim moralne, ali nemamo ni mogućnosti, ni snage… A država je dužna da mu pomogne. Ili da kaže – nećemo. Hoće li država zaista da ga ostavi da u bolovima, bez lekova, leži na klupi u parku?!“

Sistemski problem

Ivana objašnjava  da i inače u Srbiji postoji problem sa terminalno obolelim pacijentima jer ih najčešće šalju kući na teret porodici. Palijativna služba je preopterećena i samo nakratko prima bolesnike. Nedostatak adekvatne palijativne nege je sistemski problem koji izaziva dodatnu, nemerljivu količinu patnje i bola obolelih i njihovih porodica.

"Mi moramo da nađemo način da ljudi svoje poslednje dane prožive dostojanstveno, sa što manje bolova, a u uslovima zdravstvene nege. Porodici i pacijentu treba da se olakša ova neizmerno teška situacija. Ne sme im se dodatno otežavati već prevelika muka“, kaže Ivana.

Nažalost, Rade Drini nije izolovan slučaj. Ima mnogo ljudi koji su bez doma, bolesni, stari, nemoćni, koji ne znaju kako sebi da pomognu. A potrebno im je. Boli ih. Pali su. Gladni su. A gde smo mi kao društvo?

Danas je 5. januar, za dva dana je Božić. Gde će ga i kako provesti Rade Drini?

 

Čitajte dnevne vesti, analize, komentare i intervjue na www.vreme.com