Posle Titove smrti zavladala je velika nejasnoća, jer u visoko-centralizovanom sistemu više nije bilo nikog ko bi dao jasnu direktivu u kome smeru treba ići dalje. U tom svetu ideološke konfuzije – sve je bilo sumnjivo, i, u isti mah, ništa nije bilo sumnjivo. Vežbala se strogoća, ali sve bezuspešnije.

Čudne stvari su se dešavale i u Beogradu.

Mada muzički milje nikad ranije nije bio izložen racijama, u sećanjima pripadnika beogradske pank scene ostao je jedan neobičan događaj: jednog dana svi su privedeni u stanicu milicije u tadašnjoj ulici 29. novembra, gde su ih ispitivali i pokazivali im fotografije na kojima je prikazano kako se druže na njihovim uobičajenim okupljalištima: u parku kod hotela “Moskva”, u Bezistanu, kod “Kasine”, ili u Terazijskom prolazu. Inspektor koga su svi upamtili pod imenom Blanuša, vodio je glavnu reč, zanimajući se za njihove međusobne veze i odnose, šta znači skraćenica PUNK(!), kao i koje su im namere. Svi su izgledi da su organi bezbednosti procenjivali ima li tu elemenata političke organizovanosti. Kad su shvatili da nema takve opasnosti, pustili su decu kućama, u ruke zabrinutih roditelja.

To je velikim delom bila scena koja je postojala paralelno sa onom u SKC-u, više je sedela na zidiću ispred njega ili je bila na ulici, a činila je “tvrdo jezgro” u publici na koncertima sastava sa “Paket aranžmana”, Šarla akrobate, Idola i Električnog orgazma. Bila je daleko od toga da bude etablirana na bilo koji način. Njen trenutak tek je trebalo da dođe.

Tako počinje priča o “Artističkoj radnoj akciji”.

Pročitajte ceo tekst Dragana Ambrozića u nedeljniku "Vreme“ od četvrtka (21.  aprila)

Pretplatite se na digitalno izdanje

Čitajte dnevne vesti, analize, komentare i intervjue na www.vreme.com