U redu, hajde da se malo pravimo da Deklaracija desničarskih stranaka o "jasnoj i nespornoj budućnosti Kosova i Metohije“ nije somnambulan i umereno nepismen tekst, i da mu, dok nas drži koncentracija (dakle ne dugo), posvetimo pažnju kakvu ni po jednom razboritom kriterijumu  ne zaslužuje.

Dakle, potpisnici teksta tvrde da su svesni težine trenutka u kome se nalazi Srbija, ali tu svest, iz nekog razloga, vrlo uspešno kriju. Jer, neće biti da je Srbija u teškom položaju zbog, kako pišu, pritiska zapadnih sila – malo je tačnije reći da Srbija još daje znake života upravo zapadnim silama zahvaljujući – čime potpisnici propuštaju priliku da ukažu na to da su Aleksandar Vučić i njegova ekipa kolonizovali Srbiju iznutra i već deset godina sistematski je razaraju, što je, držimo, malo veći problem od svega što potpisnicima uopšte može da padne na pamet. No, potpisnici se ne zamaraju sitnicama i nijansama. Kao ni pismenošću. Ljupka nepismenost poslednje rečenice prvog pasusa vapije za odgovorom a da na šta se, tačno, odnosi tvrdnja "jedino legitimno i prihvatljivo rešenje ovog pitanja“? (Kog pitanja?) Valjda ekipica koja do imbecilnosti voli Srbiju i srpstvo zna da je jezik – u kojem se, vidimo, ne snalazi najbolje – u samoj osnovi identiteta? Ili ne zna?

Potom, potpisnici ostaju verni Kosovskom zavetu. Šta je, pobogu, Kosovski zavet? Splet narodnih igara? Vrsta rakije? Srednjovekovni spis? Ili, naprosto, lozinka, fragment autističnog govora koji ne računa na saopštivost (komunikabilnost) svojih zamisli, ili ideja (ako nije odveć smelo govoriti da ovde ima ideja)? Potpisnici bi, dakle, iz svoje autistične pozicije da opšte (komuniciraju) sa svetom koji ne pripada njihovom krugu, ali to rade svojim privatnim jezikom koji je mutan i nerazumljiv. Oni bi, na primer, da otvore dijalog s kosovskim Albancima o tome kako da Kosovo, najbezbolnije, ponovo postane deo Srbije. (Da li ovaj simpatični detalj odgovara bilo čemu u stvarnosti?) Pa potom da otplešu Kosovski zavet. Ili ga popiju zajedno s Albancima.

U međuvremenu, potpisnici se ne libe da govore u ime države, čitavog naroda i svih građana. U redu, malo firerovskog ludila uvek dobro dođe. No, nastavak je još urnebesniji. Potpisnici bi, pišu, da u "ustavno pravni poredak Republike Srbije“ reintegrišu Kosovo "sa svim svetinjama, građanima koji tamo žive i prirodnim resursima“. I opet muke s jezikom i pojmovima. Potpisnici, među kojima i uvaženi profesor Miloš dr Jovanović, jamačno su, umesto "ustavno pravni poredak“ hteli reći "ustavno-politički poredak“, jer Ustav koji je, da podsetimo, najviši pravno-politički akt jedne zemlje, podrazumeva pravni poredak. Ali dobro, to je samo srpski jezik.

Potom, svoje čovekoljublje i dobre namere potpisnici potvrđuju redom nabrajanja onoga što bi da ponovo uvrste u pravno-politički poredak Srbije, pa bi najpre poveli računa o verskim objektima (što, valjda, pored crkava podrazumeva i džamije), a potom i o "svim građanima koji tamo žive“. Ako bi, recimo, birali šta pre da reintegrišu nesumnjivo je da bi se odlučili za verske objekte, a građani… pa, lakše bi se sve to sredilo kada građana "koji tamo žive“ ne bi ni bilo, kada bi se građani "koji tamo žive“, recimo, kolektivno odselili u pravcu čitavog sveta. Uostalom, u desničarskom imaginarijumu to su pogrešni građani. Uz to, s jedne strane se nalaze "država Srbija, srpski narod i svi naši građani“ (ko su sad pa ti njihovi građani?), te je malo nejasno ima li uopšte naroda na Kosovu? U Srbiji, po kriterijumu potpisnika, postoje i srpski narod i građani. Na Kosovu, međutim, naroda nema. Kako sad to? (Znamo odgovor, naravno, ali nam je neprijatno da ga izgovorimo. Dobro, hajde. Potpisnici, naime, ne znaju o čemu govore, iako je uočeno da vole da pričaju.)

Najzad, premda ne i na poslednjem mestu: kako potpisnici misle da ostvare svoje uzvišene zamisli i objavljene ciljeve, to jest da reintegrišu Kosovo sa svim verskim objektima, prirodnim resursima i, ako baš moraju, građanima koji tamo žive? Otvaranjem dijaloga o izgradnji "poretka vladine prava“? Vladavina prava? Pa valjda bi trebalo da budu zainteresovaniji za vladavinu prava u svojoj opustošenoj zemlji, nego u zemlji koja postoji samo u njihovim nesređenim glavama. Pa Kosovo je, za Srbiju, nedostižni uzor u vladavini prava. Ne misli, valjda, cvet srpstva da bi Srbija trebalo da se integriše u Kosovo?

Ovde stvar prestaje da bude smešna i postaje odvratna u svome licemerju. Jedan način da se Kosovo integriše u pravno-politički poredak Srbije jeste rat u kojem bi kosovski Albanci bili istrebljeni, isterani s teritorije na kojoj žive, ili bi (oni koji preostanu) postali građani drugog reda. Drugi način je da Srbija postane toliko privlačna zemlja da Albanci, naprosto, požele da se pripoje Srbiji. No, potpisnicima, sva je prilika, nije stalo do takve Srbije, jer ne primećuju da u Srbiji postoji neki drugi problem osim problema osamostaljenog Kosova. Jer, da nam je Kosova, sve bi drugačije bilo. Dakle, ako je tome već tako, a jeste, zašto onda ne kažu otvoreno kako stvari stoje, umesto što tuđom alatkom mlate po gloginjama.

 

Čitajte dnevne vesti, analize, komentare i intervjue na www.vreme.com