Uronjeni u sopstvenu muku sasvim je prirodno što ne primećujemo šta se događa oko nas i malo dalje od nas, ali je svejedno za nas veoma važno. Orban je, recimo, doživeo prilično neprijatan poraz u nadgornjavanju s kolegama iz Evropske unije: nije, naime, uspeo da zaustavi predlog za proširenje Evropske unije na Ukrajinu. Kao čin osvete stavio je veto za pomoć Ukrajini u iznosu od 50 milijardi evra, ali naći će Evropa načina da taj novac, Orbanu uprkos, stigne do Ukrajine. Primetimo je da Orban svako malo ima neprijatnu reč za EU, ali ne pada mu na pamet da iz nje izađe. Naravno, autoritarni bilmez, po prirodi svog autoritarnog karaktera, mulja.

Poljaci su, uz to, odlučili da (najzad) zgrebu brata Kačinjskog sa svog tkiva, što je odlična vest za Evropu, ali ne i za Orbana. Italijanska desničarska premijerka Đorđa Meloni, pak, pokazuje neočekivano veliko razumevanje za Evropsku uniju, premda, istini za volju, nikada ona nije bila pregruba prema EU. U tom smislu Orban, koji je joj je ideološki blizak, ne može da računa na nju, te se, kako primećuje uvek sjajni teoretičar Ivan Krastev, našao vrlo usamljen u društvu koje ne želi da napusti, ali koje ga, takav kakav je, ne želi.

Najzad, premda ne i na poslednjem mestu, vrhovni sud Kolorada je, pozivajući se na jednu ustavnu odredbu po kojoj onaj ko nasrne na ustavni poredak ne može da se kandiduje za mesto predsednika, oduzeo Trampu pravo da se kandiduje na sledećim predsedničkim izborima. Za sada se čini da su manevri Trampovoh advokata bezuspešni, a tek se očekuje rasprava u vrhovnom sudu SAD. Ako odluka vrhovnog suda Kolorada prođe – pri čemu, primetimo usput, Kolorado nije država koja presudno utiče na predsedničke izbore u SAD – putem Kolorada mogle bi da krenu i druge države, pre svega one pod kontrolom Demokrata, a onda bi Tramp, naprosto, bio izgubljen.

Šta sve ovo znači za nas?

Čekajući na Vučićev potpis

Mnogo više nego što se nezainteresovanom posmatraču može učiniti. Poslednji izbori u Srbiji pokazali su ono, što se malo ko usuđuje da kaže: Vučićeva diktatura, ovakva kakva je, ne može se, barem ne brzo, srušiti iznutra. Suvišno je, u jednoj okovanoj i neslobodnoj zemlji, objašnjavati zbog čega je tome tako.

Ali Vučić suštinski zavisi od spoljašnjih činilaca. On živi od podrške koju mu pružaju Evropska unija i Amerika. Ne od podrške Rusije (koja jedva i sama preživljava) ili Kine (koju boli dupe za Srbiju). Pogledajte samo poreklo novca koji se sliva u Srbiju: s Rusima razmenjujemo jabuke, a Kinezi nam uvaljuju najgore što imaju. Novac i podrška Vučiću dolaze iz Evrope.

Zašto je tome tako? Pa, i to je jasno. On će, pre ili kasnije, da stavi potpis na papir koji će pod nos da mu gurnu Evropljani i Amerikanci, ili će palac da umoči u mastilo i pritisne ga na taj isti papir (znate onu rečenicu: "pa šta, ništa nisam potpisao"). Što je, da ne bude zabune, potpuno u redu.

Od Srbije neće ostati ništa

Problem je, međutim, što od Srbije u međuvremenu neće da ostane ništa. Drugim rečima, Vučića može da zbaci ili katastrofa poput one koju su Vučić i Slobodan Miloševć već proizveli: NATO bombardovanje; ili će Evropska unija i Amerika prestati da mu pružaju podršku.

Ali, postoji još jedna okolnost kojom je i započeo ovaj tekst: ako desničarska struktura počne da slabi i da pada – Poljska se, dakle, oslobodila gljivice, brata Kačinjskog, a Orban je, upravo zahvaljujući toj okolnosti, kao i okolnosti da ga je EU izolovala, ozbiljno oslabljen – to će, kako pokazuje iskustvo, da proizvede domino efekat koji će da zahvati i Vučića. U Istočnoj Nemačkoj, recimo, samo nekoliko dana – ne nedelja, samo nekoliko dana – pre nego što će da padne zid, ŠTAZI je i dalje hapsio dugokose mladiće i devojke koje su bile s njima, s Radija i televizije neuznemiravano je tekla komunistička propaganda, tortura nije jenjavala, ljudi željni slobode utapali su se u očaju, ali proces ništa nije moglo da zaustavi. Režim je zbrisan, doslovno, za nekoliko dana. (Razume se da je uzroka više, ali domino efekat je najubedljiviji, možda i najvažniji.)

S druge strane, španski diktator Fransisko Franko je ostao na vlasti do smrti zato što nije izgubio podršku Evrope i Amerike ni u jednom trenutku (od 1948. godine), iako je veoma podržavao Hitlera i Musolinija, te bio sigurna kuća za najgore zločince iz Drugog svetskog rata (nacisti, ustaše). O moralnim problemima i dilemama može se razgovarati, dabome, ali ne i ako se problem postavi ovako, u političkim kategorijama.

 

Čitajte dnevne vesti, analize, komentare i intervjue na www.vreme.com