Nekako pred Novu godinu u CV je upisala nagradu iz Los Anđelesa, za najbolju sporednu žensku ulogu na festivalu Independent Shorts u konkurenciji 4580 filmova iz 84 zemlje.

U šesnaestominutnom filmu Kada sam kod kuće rediteljke Ivane Todorović o suočavanju sa nasiljem u porodici, glumi Tetku koja je, objašnjava Dragana Varagić "odgovorna što se porodične tajne ne razrešavaju. To je promenilo i njen život, te je sama žrtva svog postupka. Ona je istovremeno i žrtva i saučesnik.“

Dodaje i da "film prikazuje seksualno nasilje u porodici. To je izuzetno važna tema o kojoj se nedovoljno govori. Evo baš ovih dana na tviteru pod #NisamPrijavila 20.000 žena je progovorilo o raznim vrstama nasilja i zašto nisu napade prijavile. Taj podatak je zastrašujući, ali verujem da će se sada više pažnje tome pridavati i da će se stvari menjati.“

Jedna od karakteristika filma je neobična scenaristička struktura (scenario Melina Pota), pa "glavna uloga ima malo teksta dok, eto, Tetka koju ja glumim ima bujicu reči. Možda zato što je manipulativna“, objašnjava Dragana Varagić.

S obzirom da razgovaramo neposredno nakon što su u gradovima Srbije održane blokade puteva u znak protesta protiv eksploatacije litijuma, tema o građanskim protestima se neminovno nametnula. Dragana Varagić ih doživljava kao "odgovornost svih nas za društvo u kome živimo“.

U tom kontekstu, smatra da je "lični integritet najvažnija osobina, pogotovo u društvu u kome se misli da se lična odgovornost može delegirati i prepustiti drugima, u društvu koje se još uvek bori sa nepismenošću, u kojem se ćuti o problemima, u kome ne postoji transparentnost o odlukama i kako su donesene. Nepoverenje izaziva ostrašćene a ne smislene dijaloge, ne umemo da definišemo zajednički cilj, a i kad mu se približimo, što je dalji to hoćemo brže da ga rešimo pa trošimo ljude olako i zaboravljamo ih, nema solidarnosti… Rečima se više ne veruje.“

Dragana Varagić je otišla u Kanadu devedesetih kao poznata filmska i televizijska glumica (Varljivo leto ’68, Banjica, Sivi dom, Vuk Karadžić, Aleksa Šantić…), ali pre svega kao prvakinja Narodnog pozorišta (Nataša Rostova, Katarina Lugomirski, Julija, Ledi Ana, Helena Čarls, Elizabeta Proktor). Pa ipak, najmanje glumi na sceni svog nekadašnjeg pozorišta.

"Možda ih zbunjuje što sam se iz Kanade vratila ne samo sa glumačkim već i profesorskim i rediteljskim iskustvom, pa im možda nije jasno gde mi je fokus. Ipak, u Beogradu sam najviše glumica. Volela bih da vise igram na sceni Narodnog pozorista. Videcemo. Povratak je, kao i odlazak, proces.”

Na osnovu iskustva stečenog tokom dve decenije boravka u Kanadi gde je glumila, režirala, producirala i predavala glumu na univerzitetima Dalhauzi i Vindzor, a glumu i režiju na Univerzitetu Otava, Dragana Varagić priča da "se ozbiljnim i stalnim ulaganjima u kanadske pisce došlo do toga da oni sada redovno dobijaju najveće svetske nagrade. Godinama se ulagalo u radionice koje su spajale libretiste, kompozitore i reditelje da bi kanadske produkcije sada postale redovne na Brodveju. Napravljena je strategija kako da se pojačaju gostovanja u inostranstvu, sećam se da su nam organizovani sastanci sa umetničkim direktorima pozorišnih kuća van Kanade, tako sam i ja  mesec dana igrala u Vašingtonu. Treba planski da mislimo,  dugoročno unapred. I naravno, potrebno je da kvalitet bude jedino merilo, i ništa drugo.“

Odmah nakon povratka iz Los Anđelesa, imala je završnu predstavu svojih studenata, treće klase glume na Akademiji umetnosti koju je izvela od kako se vratila u Beograd. Da li mladi imaju šansu?

"Veliki je broj uloga za mlade glumce i glumice u ovom talasu snimljenih serija. Ako se tako nastavi… Pozorišta u unutrašnjosti Srbije u poslednje vreme angazuju reditelje značajnog kredibiliteta i iskustva, pa interesovanja mladih glumaca nisu samo vezana za Beograd. Gluma nije lak posao, traži stalni fokus, neiscrpnu radoznalost,  posvećenost…oduvek je tako bilo. Gluma u stvari nije posao, već poziv. Ko to razume dok je još na Akademiji, sigurno ima šansu.”

Prošle godine glumila je u serijama 12 reči, Beleznica profesora Miškovića i Vreme zla,  a ove je čeka premijera predstave Zaljubljeni Šekspir u režiji Ane Tomović u Beogradskom dramskom pozorištu, probe na predstavi 4zida mladog reditelja Patrika Lazića, trebalo bi i da režira Karela Čapeka.

 

Čitajte dnevne vesti, analize, komentare i intervjue na www.vreme.com