Kada je hrvatski košarkaš Hezonja pogodio četvrtu trojku na utakmici Partizan – Real i za taj potez bio nagrađen burnim aplauzom, definitivno mi se potvrdilo da su utakmice KK Partizan prešle u dimenziju koju više nije lako objasniti. Logično je bilo, mislim i samom Hezonji, da mu viču “ustašo”, “pičko hrvatska” i slične epitete iz arsenala uvreda koje slušamo već više od trideset godina. Ne, dobio je aplauz. Na kraju utakmice ispraćen je ovacijama.

Već duže vreme utakmice KK Partizan predstavljaju čudesan fenomen; odavno nisu više samo spektakularan sportski događaj. Čuveni svetski sajt “100 stvari koje morate videti kada dođete u Evropu” uvrstio je Partizanove utakmice u Areni.

I jeste to čudesna atmosfera. Preko 20.000 ljudi navija, peva kao jedan sve vreme. I kada Partizan gubi.

Međutim, ono što je najteže objasniti – i to je istinski fenomen – otkud ta “oaza ljubavi i lepote” usred društva ispunjenog mržnjom, agresijom, gde su prostakluk i netolerantnost uspostavljeni kao osnovni model ponašanja? Odakle taj pozitivni naboj koji razoružava i najveće mizantrope, odakle ta ozarena lica na koja smo davno zaboravili? To je nešto na šta nismo navikli i što zaista prija, ili što bi rekao narod “ovo, bre, leči”. Jer, na utakmicama Partizana u Areni videćete drage ljude koje dugo niste videli. Videćete i ove druge, ali verujte mi, i oni ta dva sata izgledaju drugačije. Kao da su se okupili ljudi koji nikad nisu pristali da uđu u rovove koje je ova vlast iskopala ili su iz njih na trenutak izašli i mnogo se bolje osećaju. Ima tu i ljudi iz regiona, ima stranaca, ima i zvezdaša…

 

Pročitajte ceo tekst Dragana Bjelogrlića u nedeljniku "Vreme“ od četvrtka (13. aprila)

Pretplatite se na digitalno izdanje

Čitajte dnevne vesti, analize, komentare i intervjue na www.vreme.com