Za portal "Vremena“ priča:

"Kad je u subotu ujutro počeo napad na Izrael, čule su se sirene. Ja sam se ranije u Njujorku družio sa Izraelcima, i znao sam da su oni u stalnom ratu, pa sam mislio da je Hamas ispalio neku raketu i da to nije ništa neobično. A i ljudi su se ponašali uobičajeno, nije se primećivao nikakav strah.“

"Prvi nemir se osetio kad su stigle prve vesti. Ali, nekako tad su prestale sirene, pa se i to izgubilo bez obzira što su vesti javljale o početku velikog sukoba.“

Aleksandar Šćepanović je stanovao u takozvanom ortodoksnom delu Jerusalima, "gde žive Hasidi. Oni, za razliku od drugih Jevreja, odbijaju da služe vojsku, hermetični su prema svetu oko sebe, bave se nasleđem i komunikacijom s Bogom. Tada, u subotu kad je izbio napad, bio je kraj njihovog praznika Sukota.“

Sukot je jedan od najstarijih hodočasnih praznika, počinje pet dana nakon Jom Kipura i označava sećanja na četrdeset godina lutanja pustinjom i čudesnu Božju zaštitu izraelskog naroda po izlasku iz egipatskog ropstva.

Simbol ovog praznika je suka – senica odnosno koliba, koja podseća na oblak Slave, koji je, na tom putu u Obećanu zemlju, četiri decenije obavijao i štitio jevrejski narod u pustinji Sinaja. Danas, suke se prave u dvorištu, na terasi, krovu kuće najčešće u formi šatora.

"Ono što je meni bilo najšokantnije, je da oni nisu prekinuli praznični ritual. Pod šatorima, oni su se gostili, igrali, kao da se na drugom kraju zemlje ne dešava rat. Dok sam gledao te ljude kako se ponašaju kao da je u najboljem redu, čuo sam se sa drugom iz Ohaja koji je u Izraelskoj vojsci i koji je upravo kretao na avion, dakle u rat, iako je njegova žena pred porođajem. Bio je to paradoks, dva Izraela.“

"Drugi šok je bio senzacionalizam u izveštavanje naših medija o dešavanju u Izraelu. Kad smo krenuli za Tel Aviv na aerodrom, pročitao sam u našoj štampi da je aerodrom bombardovan i da su Srbi jedva izbegli krvoproliće. Krvoprolića nije bilo zato što nije bilo ni bombardovanja aerodroma! Ništa od toga što je pisalo u naslovima nije bilo! Da li možete da zamislite kako te vesti deluju na rodbinu i prijatelje ljudi koji su tamo?“

Šćepanović priča da su na "aerodromu u Tel Avivu zatekli – Diznilend! Ljudi kupuju u frišopovima, sede u kafeu čekajući svoj let, razgovaraju, smeju se, kao i na svakom drugom aerodromu na svetu. Mi smo jutros stigli redovnim letom Er Srbije, onim za koji smo imali rezervisane karte još pre rata.“

Čitajte dnevne vesti, analize, komentare i intervjue na www.vreme.com