Turska će 14.maja dobiti novog predsednika države. Aktuelni prvi čovek Turske Redžep Tajip Erdogan uzda se u svoje višegodišnje glasačko jezgro u zemlji, ali i u glasače koji žive u Evropi. Protivkandidat Kemal Kiličdaroglu u svim anketama poslednjih nedelja ima prednost od gotovo dva odsto u odnosu na Erdogana i na ruku mu ide što je inflacija gotovo izludela “obične” građane Turske koji vape za promenom. Može li Kiličdaroglu da pobedi Erdogana koji je poslednjih dana imao i zdravstvenih problema?

Oko 64 miliona glasača izaći će 14. maja na glasačka mesta samo tri meseca posle razornog zemljotresa koji je doslovno unakazio deo zemlje. Tada je poginulo više od 50.000 ljudi dok je oko dva miliona stanovnika ostalo bez krova nad glavama. Ljudi su i dalje pogođeni prirodnom katastrofom koju je pratila sve vreme i velika inflacija.

Aduti opozicije inflacija i loša reakcija države na posledice zemljotresa

Turska je i pre zemljotresa bila u teškoj ekonomskoj situaciji. Prema podacima državne agencije za statistiku TUIK, ​​stopa inflacije u februaru iznosila je 55,1 odsto. Nezavisni ekonomski istraživači čak vide stvarnu inflaciju od više od 120 procenata. Osim toga, postoji velika nezaposlenost, a mnogi mladi ljudi ne vide nikakvu perspektivu za sebe.Turska pored svega prima više izbeglica nego bilo koja druga zemlja na svetu. Prema podacima Agencije Ujedinjenih nacija za izbeglice (UNHCR), tamo trenutno živi više od 3,6 miliona ljudi raseljenih zbog građanskog rata u Siriji i skoro 320.000 ljudi koji traže zaštitu od drugih zemalja, uglavnom iz Avganistana i Iraka.

Redžep Tajip Erdogan koji je dve decenije na vlasti u Turskoj, kandiduje se sa svojom islamsko-konzervativnom partijom AKP u savezu sa ultranacionalnističkom MHP i malom nacionalističko-religioznom strankom BBP. Njegov najveći izazivač socijaldemokrata Kemal Kiličdaroglu koji predstavlja partiju CHP okupio je veći deo opozicije uz sebe u savez šestorice. Treći kandidat za najvišu funkciju Turske je Muharem Inže, lider novoformirane stranke Memleket (Otadžbina).

Erdogan, kako ističe nemački portal deutschlandfunk.de, više nije na pobedničkom talasu vladavine. Njegov stil vlasti s godinama je postajao sve autoritarniji, do te mere da su masovni protesti protiv vlasti iz 2013.godine bili krvavo ugušeni. Nakon pokušaja državnog udara iz 2016.godine kada je proglašeno vanredno stanje, 2018. je ugušena parlamentarna demokratija u korist snažnog predsedničkog Sistema u kojem vođa može nesmetano da komanduje narodom. Erdoganova partija AKP na vlasti je od 2002.godine. Tada je obećala demokratizaciju zemlje od čega vremenom nije ostalo ni “d” od demokratije.

U međuvremenu, Erdogan (69) je preuzeo kontrolu nad gotovo svim oblastima društvenog života, administracijom i državnim aparatom, a važna mesta je popunio svojim miljenicima. Veliki deo medija u zemlji je takođe pod njegovom kontrolom, kao i pravosuđe, vojska i policija. Kontradikcija i kritika se potiskuju. Erdogan je populista sa sklonošću ka nacionalizmu i bez mnogo skrupula – ali ga bar deo stanovništva i dalje vidi kao snažnog čoveka koji energično zastupa interese Turske na međunarodnom nivou.

Gledajući sadašnji politički ustav Turske, teško je razumeti zašto je Erdoganova stranka nekada probudila velike nade u demokratske reforme, pristupanje EU, mirne odnose sa susednim zemljama i veći prosperitet kada je pobedila na izborima 2002. godine.

To je dobro prošlo u zemlji poremećenoj divljim ratom protiv Kurda, raširenom korupcijom, nestabilnim koalicionim vladama i vojnom dominacijom. Ali vremenom su se dobre namere pretvorile u suprotne, a održavanje moći postalo je centralno u Erdoganovom razmišljanju. Od početnih dostignuća nije ostalo mnogo – zvanični pristupni pregovori sa EU, mirovni proces u kurdskom sukobu, drastično povećanje prosečnog dohotka po glavi stanovnika.

Rezervisani intelektualac prija narodu

Dugo je izgledalo da će opozicija biti u velikoj meri ujedinjena protiv Erdogana. Opozicioni savez šest stranaka dogovorio se oko kandidata Kemala Kiličdaroglua. Rezervisani intelektualac ​​je predsednik najveće turske opozicione partije, socijaldemokratske CHP. Pored CHP-a i nacionalne konzervativne partije Iji, četiri manje stranke pripadaju šestopartijskom savezu, uključujući Geleček Partisi (Stranka budućnosti) Erdoganovog bivšeg saputnika i bivšeg premijera Ahmeta Davutoglua.U međuvremenu, međutim, Muharem Ince, predsednik novoosnovane stranke Memleket, najavio je svoje ambicije za najvišu funkciju u Turskoj. Ince je izgubio od Erdogana na izborima 2018. – u to vreme još uvek bio u trci od strane CHP – a zatim je nestao sa scene. Sada želi da bude predsednik iz drugog pokušaja. Inceovi strastveni govori i borbena ličnost podsećali su na Erdoganov stil 2018. godine, privlačeći gomilu tokom predizborne kampanje. Njegove pristalice su u njega polagale velike nade – utoliko je bilo veće razočarenje posle čistog poraza od Erdogana u prvom krugu.

Lider opozicije, Kemal Kiličdaroglu, kontrapunkt je Erdoganu: namerni intelektualac ​​sa naočarima bez okvira, zakleti populista. Ekonomista, koji je dugi niz godina bio na čelu turske službe za socijalno osiguranje, sebe vidi kao "tihu silu". Takođe prilično sitnog rasta, Kiličdaroglu je trebalo vremena da pronađe pravi ton u svojim govorima, za koje su mnogi smatrali da nisu dovoljno odlučni. Kritičari kažu da mu jednostavno nedostaje harizma. Ali tokom godina, opozicioni političar je postepeno uspevao da se njegov glas čuje u javnoj debati.U represivnoj klimi nakon pokušaja državnog udara 2016. Kiličdaroglu je 2017. preduzeo marš od 420 kilometara od Ankare do Istanbula u znak protesta zbog zatvaranja poslanika CHP-a. CHP je 2019. godine zauzeo gradonačelničke kancelarije u nekoliko velikih gradova, uključujući Istanbul i Ankaru, čime je okončana godina vladavine Erdoganove AKP-a.

Osnažen ovim pobedama, Erdoganov izazivač je povisio prednost. “Ovo je moja borba za vaša prava. Bogati su postali bogatiji i siromašni su postali još siromašniji“, rekao je 2022.godine.

Kakve su šanse opozicije na majskim izborima?

Kratko i jasno –  dobre. U poređenju sa prethodnim izborima, opozicija ovog puta zapravo ima dobre šanse da pobedi Erdogana. Zbog visokih troškova života u zemlji i lošeg upravljanja vanrednim stanjem tokom spasavanja stanovnika i pomoći nakon zemljotresa, Erdogan se bori sa padom rejtinga. On je takođe zabrinut zbog optužbi za korupciju.

Cilj opozicionog saveza je da se zemlja ponovo pretvori u parlamentarnu demokratiju i da se ukine predsednički sistem. Više demokratije, više slobode i više pravde su na dnevnom redu. Međutim, turski politikolog Čengiz Aktar upozorava da se ne polaže previše nade u promenu vlasti. “Konkretno, rizik je učešće nacionalističkih snaga u opozicionom savezu”, naglašava on.Posmatrači sumnjaju i da li će izbori biti slobodni i pošteni i da li bi Erdogan uopšte priznao mogući poraz. Ako izgubi na izborima, on i njegova porodica mogu se suočiti sa optužbama za korupciju. “Ovaj režim će učiniti sve da pobedi na izborima. A čak i ako izgubi, neće mirno predati vlast – bilo kom nasledniku”, kaže Aktar. Politikolog Dimitar Bečev, koji predaje na Oksfordu, slaže se da Erdogan ne može sebi priuštiti da se odrekne funkcije: “Ako ode, ima dve opcije: izgnanstvo ili zatvor. Dakle, sve mu je na kocki i on će pokušati da se održi na vlasti šta god da se desi i po koju cenu. Dugoročno, međutim, AKP će biti teško da ostane na vlasti jer Erdogan nema naslednika. Njegova vladavina je zasnovana na personalizovanom sistemu”, smatra Bečev.

Američki stručnjak za Tursku Nikolas Danfort je, pak, mnogo manje optimističan u oceni.“Povratak ka demokratiji biće dug. Čak i u najboljem scenariju, Erdoganovoj smeni, ‘ultranacionalistička i antizapadna’ klima koju je stvorio predsednik nastaviće da muči zemlju”, kaže Danfort.

I.Đ./Deutschlandfunk

 

Čitajte dnevne vesti, analize, komentare i intervjue na www.vreme.com