Dvogodišnju Petru B. iz Vršca otac je 4. oktobra 2022. udavio, a potom se i ubio. Pretpostavlja se da je motiv ubistva prijava majke Suzane B. za nasilje u porodici i muževljeva osveta nakon što je 27. septembra dobio osuđujuću presudu i zabranu prilaska Suzani, ali ne i Petri.

Pokrajinski sekretarijat za socijalnu politiku sproveo je nadzor nad Centrom za socijalni rad u Vršcu i utvrdio da oni slučaj ove porodice vode od 4. maja 2022. te da je u vođenju slučaja napravljeno čak šest propusta. Jedan od najkobnijih bio je što dete nije tretirano kao žrtva nasilja, iako je Ministarstvo za rad, zapošljavanje, boračka i socijalna pitanja 2019. dalo nalog da se deca prisutna porodičnom ili partnerskom nasilju nad roditeljem bez izuzetka tretiraju kao žrtve nasilja, zlostavljanja i zanemarivanja.

Petra ovaj status nije dobila jer nijednom nije videla kada je njen otac zlostavljao njenu majku. Ali, nalog ministarstva jasno kaže da je status žrtve morala da dobije “bez izuzetka”. I po Istanbulskoj konvenciji, deca iz veza i brakova u kojima postoji nasilje, moraju da budu tretirana kao sekundarne žrtve nasilja, bez obzira na to da li mu svedoče ili ne, jer odrastaju u porodici gde su odnosi poremećeni i gde jedan roditelj ugrožava fizičku i psihičku dobrobit drugog.

Ovo nije prvi put da centri za socijalni rad zakažu i da njihovo pogrešno postupanje ili nepostupanje odvede ženu ili dete ravno u grob. Nije ni drugi. U najmanju ruku, ovo je treći slučaj za koji javnost zna, a kako za sve ovo saznajemo iz medija, najpreciznije je reći da je – ko zna koji.

U leto 2017. Olga Lovrić i Maja Đorđević stradale su na isti način: ubili su ih bivši partneri ispred centara za socijalni rad. Maji Đorđević je bivši muž, pre nego što ju je ubio, bacio pred noge mrtvog sina. Njih dve spaja i to što su obe više puta prijavljivale nasilje, a institucije su ignorisale njihove prijave.

Ubica Milan Lovrić

U prepodnevnim satima, 5. jula 2017. Milan Lovrić ubio je suprugu Olgu udarcima kamenom u glavu, nakon kontrolisanog viđanja sa decom u Centru za socijalni rad na Novom Beogradu. Lovrić je malo pre toga izašao sa odsluženja zatvorske kazne zbog porodičnog nasilja, druge po redu. Prvo je 2010. osuđen uslovno na tri godine za nasilje prema ženi, a onda, u junu 2015. na dve godine zbog prebijanja najstarijeg sina. Iz zatvora je izašao 17. aprila 2017. jer mu je zbog dobrog vladanja kazna skraćena. Nastavio je da preti Olgi, što je ona uredno prijavljivala, ukupno sedam puta. Redovno je kršio zabranu prilaska i dolazio joj na vrata. Imala je audio-zapise pretnji smrću koje joj je upućivao.

Kako je nasilnik koji je osuđen i zbog prebijanja deteta dobio pravo da istu tu decu viđa, čak i u kontrolisanim uslovima, pitanje je na koje odgovor nemamo ni danas.

Ubica Marko Nikolić

Najverovatnije inspirisan slučajem Lovrić, 12. jula 2017. Marko Nikolić (43) trebalo je da bivšoj ženi Maji Đorđević vrati četvorogodišnjeg sina kog je viđao svake srede. Iz automobila je izneo dete bez svesti i bacio ga na asfalt. Majka je pritrčala, a Nikolić je izvukao nož i usmrtio je sa nekoliko uboda od kojih je koban bio onaj u vrat. Povredio je i troje radnika Centra za socijalni rad Rakovica. Dete je takođe kasnije preminulo, a uzrok smrti nije bio udarac o asfalt već – davljenje.

Maja Đorđević, medicinska sestra u GAK-u “Narodni front”, davala je praktično celu svoju platu na kazne koje joj je sud izricao jer bivšem mužu nasilniku nije dozvoljavala da viđa dete. Ona je godinama trpela psihičko i fizičko zlostavljanje, obraćala se svim mogućim institucijama, od policije, Centra za socijalni rad, preko Ministarstva za rad i socijalnu politiku, a pisala je i predsedniku Srbije. Skoro svi su ostali nezainteresovani. Više puta je prijavljivala nasilje, a policija je na teren izašla samo tri puta.

Privremena mera po kojoj je Nikolić imao pravo da uzme dete iz vrtića svake srede u 8.30 i da ga vrati u prostorije Centra za socijalni rad Rakovica u 15.30 izrečena je u junu 2015. Godinu dana kasnije, Maja Đorđević predaje podnesak Drugom osnovnom tužilaštvu, sa zahtevom da se Nikoliću ukine pravo na posete jer predstavlja opasnost za dete, a njegova agresija i incidentno ponašanje ne prestaju. Nikada nije dobila odgovor. U januaru 2013. Marko Nikolić je pokušao da zakolje Majinu sestru, a njoj i deci pretio smrću. Ta se prijava vukla po sudskim fiokama četiri godine. Prvo ročište konačno je zakazano za 13. jul 2017. godine, ali bilo je kasno. Nikolić je Maju i dete ubio samo dan ranije.

Sistemska greška

Obe žene i sin Maje Đorđević stradale su samo mesec i po dana nakon što je u Srbiji stupio na snagu Zakon o sprečavanju nasilja u porodici. U vreme kada su ubijene, već je postojala obaveza da se na svakih 15 dana sastaju grupe za koordinaciju i saradnju – grupe koje postoje u svakoj lokalnoj samoupravi i podrazumevaju sastajanje predstavnika policije, CSR i tužilaštva, te razmatranje svakog slučaja koji je prijavljen u tih 15 dana, ali i nove prijave vezane za stare slučajeve, ako ih ima. U slučaju Olge Lovrić, nova prijava je postojala, ali se grupa nije sastala. Još su se “uhodavali”.

Kada je reč o Maji Đorđević i njenom sinu, neko iz Centra za socijalni rad Rakovica je procenio da je otac, iako je pretio smrću i majci i detetu, ne predstavlja opasnost za dete i dopustio kontrolisane posete. Pre toga, nisu obavili psihološku procenu oca, ali jesu procenili da izjave koje roditelji daju jedno o drugom predstavljaju “pokušaje diskreditacije”. Kasnije, nakon ubistava, zaposleni u CSR Rakovica tvrdili su da su ga se i oni plašili i da su se krili po kancelarijama kada dođe da uzme ili vrati dete.

Autorka ovog teksta imala je priliku da razgovara sa brojnim socijalnim radnicama i radnicima. Jednom, baš kada je o deci u porodicama gde postoji nasilje reč, imala je priliku da čuje svedočenje radnice CSR iz jednog malog mesta u Srbiji: “Ja dam preporuku da mu se ukinu kontrolisane posete, a onda mi on pošalje sliku mog deteta u školskom dvorištu. Policija mi kaže da ne može da mi pruži zaštitu. I šta onda ja da radim?”

Odgovor na pitanje ove, s pravom uplašene žene leži u sistemu: u sistemu koji ima protokole i koji te protokole primenjuje. Ti protokoli moraju da budu kristalno jasni i takvi da lična ubeđenja službenika CSR (koji često ne veruju ženama ili ih ocene kao konfliktne ako nisu pokorne), ne mogu nikako da utiču na postupanje. Čitav sistem mora da bude takav da svaka karika u lancu zaštite žrtve bude bezbedna i slobodna da žrtvi omogući, a ne samo garantuje bezbednost. I Srbija na papiru sve to ima. Ali u praksi, istina je na onom papiru sa umrlice, a ne iz zakona i protokola.

 

Čitajte dnevne vesti, analize, komentare i intervjue na www.vreme.com