Slavodobitno lično “predvodeći” akciju policije i Žandarmerije usmerenu protiv migranata koji kampuju između Subotice i granice sa Mađarskom (ne danima, nego mesecima i godinama), ministar unutrašnjih poslova Aleksandar Vulin saopštio je “srpskom svetu” da “nijedna krijumčarska banda neće proći a da ne bude otkrivena i razbijena, da njihovi pripadnici ne budu kažnjeni u skladu sa zakonom”.

“U Srbiji niko ne može da nosi oružje, u Srbiji niko ne može da trguje ljudima, Srbija neće dozvoliti da njena teritorija bude mesto gde će se okupljati različiti banditi i ološ iz čitave Azije. Srbija nije parking za migrante, Srbija neće dozvoliti da se naš način života na bilo koji način ugrozi zahvaljujući kriminalcima koji trguju ljudskom mukom i ljudskom bedom. U Subotici, Somboru, Kikindi, svim onim mestima gde se krijumčari okupljaju postoji posebna pažnja naše policije, zajedno sa Bezbednosno-informativnom agencijom i možemo već sada da kažemo da su rezultati veoma dobri”, poručio je Vulin, u sebi svojstvenom zanosu.

Nije, međutim, dao odgovor na jedno pitanje, koje bi ga, da je držao konferenciju za novinare, predstavnici medija pitali: ako je tako dobra “pažnja” i policije i saradnja sa BIA, otkud oružje migrantima? I da li su uhapsili nekog ko im ga je prodavao?

Da ne budu sve optužbe na račun Vulina, on je, kada su iz EU počele da stižu ozbiljne primedbe, učinio neke pozitivne korake, pa je, znajući da mu poslušnici iz policije i klimoglavci neće odraditi posao, na nečiji savet počeo da na odgovorna operativna mesta postavlja iskusne ljude, koji imaju i te kako veliko iskustvo u poslu.

Svega ima i sve može

Stalno pitanje koje se, međutim, postavlja jeste otkuda ponovo da procveta prodaja ilegalnog oružja u Srbiji? I pored toliko akcija legalizacije, ljudi izgleda i dalje ne veruju državi, nego drže to oružje za “zlu ne trebalo”, a onda ga neki i prodaju kako bi zaradili neki evro.

Autor ovog teksta je pre nekoliko godina, u druženju sa jednim starijim i jednim mlađim policijskim oficirom, ponudio opkladu: da će za tri sata da im donese pištolj kupljen “na crno”. Mladi kadar je rekao “nemoguće” i hteo da prihvati opkladu, stariji je samo sugerisao: “Ako nećeš da izgubiš, skrati na sat i po, za tri sata doneće i automatsku pušku.” Što je istina – ne što je potpisnik ovih redova neko iz kriminogene sredine, nego “poznaje ljude”, kao i mesta gde je to moguće nabaviti, naravno uz prethodnu jaku proveru, a to se radi ličnim poznanstvima. Ne može neko doći, na primer, na Zeleni venac jer je čuo da tamo postoje ljudi koji su u vezi sa prodavcima oružja, nego treba preporuka i provera, bar trostruka. Ovaj garantuje za tebe, treći za ovoga…

Mnogo je bilo hapšenja u drugoj polovini devedesetih, kada je došao talas izbeglica iz Republike Srpske Krajine i Republike Srpske, da bi se nekom verovalo “na prvu” da nije policajac… A takvih slučajeva je bilo napretek. “Danima radim u jednoj auto-perionici, danima dolazi dvaput nedeljno, ili triput, lik da opere auto, neki ‘golf jedinicu’. Posle nekog vremena pita ima li negde da se kupi pištolj. Ja u novčanoj stisci ponudim da mu prodam moj ‘tetejac’, 300 maraka. On pristane, ja donesem, i čovek se legitimiše i uhapsi me. Šest meseci zatvora. I još mi rekao: budi srećan što nisam tražio da kupim bombu, bila bi godina. Jer posedovanje bombe znači mogućnost izazivanja opšte opasnosti”, kaže jedan bivši izbeglica.

Bez preciznih informacija

Nevladine organizacije i mediji se redovno pozivaju na neka istraživanja koliko nelegalnog oružja ima u zemljama bivše Jugoslavije, a da niko nema nijedan relevantan izvor. Pod jedan, ne zna se koliko je oružja u svojim skladištima imala bivša JNA, taj podatak nikad nije obelodanjen jer je bio i ostao strogo čuvana vojna tajna. Onda je nepoznanica i koliko je oružja “sa strane” uvezeno u Sloveniju, Hrvatsku i BiH 1991. i 1992. godine, kao i kasnije tokom rata, koliko je ostalo u skladištima JNA u tim državama, koliko je odvezeno u Srbiju, koliko ostalo u Republici Srpskoj…

Onda dolazi rat na Kosovu – ko može reći tačno koliko je oružja i koje vrste došlo iz Albanije, koliko na drugi način, na primer iz Crne Gore, BiH ili, na kraju krajeva, iz Srbije, jer ni “napaćeni srpski narod” nije imun na laku zaradu.

Proleće 1998. godine, autor ovog teksta na Kosovu, nema ni sukoba niskog intenziteta, samo sporadični incidenti, “crvene beretke” rešile problem “Jašari mahale” i Adema Jašarija. U kafani prištinskog hotela Grand zove me jedan bezbednjak pristigao iz Beograda, znamo se iz ranijih ratova, i pita da li mi je poznat izvesni lik iz Knina. Odgovaram da jeste, generacija smo, a ovaj kaže: “Uhapsili smo ga jer je prevozio oružje iz Istočne Slavonije i prodavao Šiptarima.” Sutradan mi pokazuje i fotografije snimljene tokom hapšenja, sa sve oružjem u gepeku, i to prilikom primopredaje.

Priča druga, vezana za Kosovo. Terasa hotela Grand, mesec je avgust 1998, prilazi mi lik koga sam znao iz viđenja, lokalni, vidi se po govoru, ali sam sumnjao da je ako ne radnik, onda saradnik Službe, i kaže: “Znam da ti ideš kod ovih Šiptara, i na konferencije Rugove i Demaćija, a družiš se sa njihovim novinarima. Imam automatsku pušku da im prodam, meni 300 maraka, a ti pošto prodaš, tvoje je.” Tada su cene za automatsku pušku išle i do 1000 maraka. Čoveka nije bilo briga što će to oružje možda sutra ubiti njega ili njegovu decu – on je ranije imao pušku od policije, sad je dobio od vojske, i jedna mu je viška.

Ključna stvar je da, posle toliko ratova, niko ne zna koliko nelegalnog oružja ima u Srbiji. Pojavljuju se neka istraživanja, zasnovana na sistemu – uzmi donaciju Zapada, objavi nešto i baš te briga. Pa je tako jedna od tih organizacija objavila da je “nezvanična procena MUP-a da postoji između 200.000 i 900.000 komada nelegalnog oružja”. To nije razlika od 700, nego od 700.000, a da pritom nije dat nijedan dokaz za te tvrdnje.

Koliko ima nelegalnog oružja, prosto je nemoguće utvrditi. U koloni izbeglica koje su u Oluji došle iz RSK bilo je mnogo oružja, policija na Sremskoj Rači ili Pavlovića ćupriji nije mogla da prekontroliše detaljno svaki auto, traktor ili kamion, pogotovo ne u onom haosu. Istočna Slavonija i Baranja su posebna priča. Onda dolazi Dejtonski sporazum i iseljavanje Srba iz krajeva koji su pripali Federaciji BiH…

Tržište i cene

Kratka anketa među onima koji su upućeni u svet ilegalne trgovine oružjem – pištolj CZ-72 200-300 evra, “tetejac” 300, CZ-99 drži cenu 500–800, zavisno od toga da li je korišćen u izvršenju krivičnog dela ili nije (pravi prodavac to zna i odmah kaže jer ako jeste, nalazi se u bazi podataka forenzike MUP-a, a to je zajebano).

Automatska puška – cena je takođe varijabilna, od 500 evra do hiljadarke. U Srbiji se mogu, naravno, kupiti i polovni “hekleri” MP-3 i MP-5, pokojni “gospodin Arkan” i njegova Srpska dobrovoljačka garda su to posedovali u velikim količinama, bilo iz magacina Saveznog SUP-a, bilo nabavljenih iz inostranstva, na crnom tržištu. Sve to oružje nije bilo duženo “reversima”, i niko ne zna gde je završilo.

Zanimljiva stvar je i gde je oružje koje je JNA ostavila u Makedoniji i kako je ono završilo. A i Crna Gora je tu imala svoj “udeo”. Profiteri ratova nisu braća, ali su im kese sestre.

Trgovina bez predrasuda

Proleće je 1994. godine, autor ovog teksta se nađe u Zapadnoj Bosni, sukob snaga Armije BiH i onih koje su se zvale Narodna odbrana Autonomne pokrajine BiH Fikreta Abdića – međumuslimanski sukob. Tu su ratovali, na strani “Babe”, i neki momci iz RSK (nezavisno od ovih iz Državne bezbednosti Srbije, “frenkijevaca”), i kod jednog poginulog pripadnika Petog korpusa nađe se na leđima neispaljeni raketni projektil “zolja”, godina proizvodnje tekuća, što znači da nije niko uzeo iz skladišta JNA, nego im je prodata. Ima serijski broj, lako je ustanoviti odakle je. Gurnuto pod tepih, nema dalje istrage, vojnoj policiji vezane ruke.

Godina je 1998, jul mesec, “čisti” se Drenica na Kosovu, oslobađa za komunikaciju put Priština–Peć, u selu Drenovac se kod ubijenog pripadnika OVK nađe “zolja”. Godina proizvodnje 1996. Made in Serbia.

Senke prošlosti i skrivanje oružja

Početak “balvan revolucije” u Kninu, 17. avgust 1990. godine, Milan Babić proglašava ratno stanje, i onda se odjednom vidi koliko krajiški Srbi, poučeni iskustvom iz prošlosti, imaju sakrivenog naoružanja iz Drugog svetskog rata.

Vade se puške “tandžare”, one nemačke “manliher” M-95, pa “francuzice”, “italijanke”, razni “šmajseri”, i kao vrhunac jedan čovek u “tačkama” dovozi nemački mitraljez “šarac”, konzerviran, očuvan, držao ga zakopanog. I kaže: “Djeco, ja sam star, meni više neće trebati, evo vama.” I još objasni kako ga treba dekonzervirati.

Zanimljivo je i kako su ljudi to oružje skrivali, da ga niko ne pronađe, pod gredama pomoćnih objekata, ispod kamenih ploča, u šupljim stablima, na mestima na koja niko ne bi posumnjao. Udba je pomno pedesetih “češljala” četničke kuće i ništa nisu pronašli. Verovatno se tako radi i danas, kad je skrivanje oružja u pitanju.

"Vreme" broj 1646, 21. juli 2022.

 

Čitajte dnevne vesti, analize, komentare i intervjue na www.vreme.com