Prošlo je nekoliko dana od dveju tragedija koja su, jedna za drugom, zadesile Srbiju. Tražimo prave reči pokušavajući da shvatimo šta nam se dogodilo i kako smo tu stigli. Vlast, mahom, čak ni u ovim trenucima nije promenila način na koji se obraća i ponaša.

O žalosti i žaljenju, društvu i traumama, o podelama koje ne jenjavaju, o odgovorima relevantnih političkih činilaca, razgovaramo sa Ivanom Čolovićem, antropologom, esejistom, osnivačem i izdavačem “Biblioteke XX vek”.

“VREME”: Velike traume poput one koja se dogodila najčešće ujedinjuju zajednicu, makar u prvim danima neverice, šoka i tuge. Prirodno je da čovek traži odgovore i odgovornost za tragediju, pokušava da nađe objašnjenje, ali posle tog perioda zajedničke žalosti. Zašto u našem društvu takva vrsta ujedinjenosti nije nastala ni u satima i danima neposredno nakon tragedije, već se i tu videla duboka podeljenost?

To jeste teško pitanje. Zaista, otkud podele kad se ljudi spontano okupljaju da podele nemir, da podele traumu sa drugima, ostavljajući po strani sve što ih inače razdvaja? Pokušaću da kažem nešto o tome. Ali, pre toga, hteo bih da posvedočim da se u ovom slučaju spontano zajedništvo, zajedništvo šoka, zajedništvo tuge, zaista na snažan način ispoljilo. Bio sam u povorci ljudi sa cvećem i svećama u rukama koji su išli prema školi u kojoj se zločin dogodio. I sam sam osetio potrebu da iziđem, da iziđem iz sebe i iz sobe, kako je to lepo rekao Marko Šelić Marčelo. To nije ličilo ni na jedno okupljanje kojih inače ima takoreći svakodnevno, ni na protesnu šetnju, ni na litije, ni na miting. Tako se jednostavno i zvalo – okupljanje.

A kad je reč o podelama, o političkim i ideološkim podelama, one su u ovakvom jednom trenutku zaista neprimerene. Onaj koji nas u trenutku opšte žalosti na njih podseća, o njima govori, u stvari u žalosti ne učestvuje, on tu žalost vređa. On sebe isključuje iz zajednice spontano okupljene u šoku i tuzi, koja oseća i možda zna da treba da bude jedinstvena i – kako se to stručno kaže, inkluzivna – pred mrtvima i pred njihovim najbližima. Ova zajednica tuge zna kako da se ponaša, ima svoj nemi jezik, zna koji su u ovakvoj situaciji prikladni gestovi, zna koje cveće, zna koje sveće doneti, pronalazi spontano odgovarajući ritual.

Pokazala je zajednica tuge da zna šta se može i šta treba uraditi i kad se desila ova nezapamćena tragedija. Nije joj bio potreban mentor i vođa. Nije čekala da je povede i usmerava neki autoritet, ali je bila otvorena za sve, pa i za političke i crkvene vođe. Neki su bili pametni pa su to razumeli i uključili se u žalost spontano okupljenih, držeći se nepisanih pravila koja su tu važila. Tako je postupio patrijarh Porfirije, pojavio se među ljudima okupljenim pred školom, zapalio sveću, rekao nekoliko reči i otišao…

 

Pročitajte ceo intervju sa Ivanom Čolovićem u nedeljniku "Vreme“ od četvrtka (11. maj)

Pretplatite se na digitalno izdanje

Čitajte dnevne vesti, analize, komentare i intervjue na www.vreme.com