I onomad je bilo tako: ako uspemo da obezbedimo salu uđe nas nekoliko desetina ili nekoliko stotina i slušamo neke pametne ljude, dok nas sa partijskih glasila polivaju kiblama najgnusnijih izlučevina. Po ulicama ordinira partijska policija sačinjena od kriminalaca, ratni i mirnodopski zločinci upravljaju novcem i aparatima prisile, aktiviste prebijaju, a umelo je to i da ubije. Govorimo o Miloševićevom režimu Da li je bilo nade? Možda tek na dan glasanja 24. septembra 2000. godine kada smo videli ogroman broj ljudi koji se sliva na glasačka mesta i odliva s njih, potom 5. oktobar i prva srpska Republika.

Sličnosti su uočljive, ali i razlike. Vučićev režim svakim danom povećava nasilje i kako se izbori budu bližili nasilje će, bez ikakve sumnje, bivati još brutalnije, ali još uvek nisu počeli da ubijaju (osim ako Olivera Ivanovića, čuvara iz Hercegovačke, decu "Ribnikara“ i ljude pobijene u okolini Mladenovca, ne smatramo žrtvama režima).

Pročitajte još Stojanović: Za opoziciju nije bezbedno da sprovodi kampanju svuda po Srbiji

Miloševićeva Srbija bila je potpuno rasturena od sankcija i bombardovanja, dok je Vučićeva Srbija jednako razvaljena, ali bez sankcija i bombardovanja. Moglo bi se pomisliti da će ljudi zaključiti kako jednak stepen razaranja u dva naizgled odvojena slučaja (jer, naravno, reč je o kontinuitetu propasti) ide na štetu Vučiću – Vučić je, naime, Srbiju razorio svojeručno, bez pomoći NATO-a, te bi, po nekakvoj logici, trebalo da bude kažnjen zbog toga – no takvim se misaonim dometima prosečnog glasača ne treba nadati: samo su bombe po glavi stanovnika tog i takvog glasača otreznile, i to ne naročito ubedljivo – setimo se da je Milošević izgubio predsedničku stolicu, ali da ga nije uhvatila panika još neko vreme je, zahvaljujući komotnoj većini, mogao da upravlja parlamentom i vladom.

Najzad, Milošević je ostajao bez novca, dok Vučić i dalje izdašno koristi zajednički novac za partijske i sopstvene ciljeve. Da li nam sličnosti i razlike mogu pomoći da shvatimo šta će se događati do 17. decembra, a naročito posle njega?

Medijsko i stvarno nasilje

Proevropska i antifašistička opozicija već je dosta toga uradila, a sada joj ostaje da to što je uradila sačuva, dok će ostalo uraditi erozija režima. Šta to, međutim, znači? Šta je to proevropska opozicija uspela i o kakvoj eroziji govorimo?

Posle masakra u Ribnikaru veliki deo Srbije izašao je iz katatonije, jer vrlo je dobro shvatio gde je i šta je uzrok tom nemislivom događaju: vlast Aleksandra Vučića. Protesti Srbija protiv nasilja bili su, uprkos svemu što se moglo čuti, zahtev za opozicionim političkim delovanjem, što su organizatori i proevropske stranke dobro shvatili i, opet uprkos svemu što se okolo pričalo, strpljivo i dobro izneli stvar, te su iz protesta izvukli najviše što se moglo izvući: ispunili su očekivanja i udružili se u jednu političku grupaciju. U međuvremenu tlo je, po prirodi stvari, počelo da se izmiče varvarskoj strukturi na vlasti, što znači da je erozija vrlo masivna i, za ovaj režim, nezaustavljiva: mesto dodira fabrike laži i nasilja (koja radi 24 časa dnevno) i stvarnosti počelo je da popušta. Omanji rat u Banjskoj i jesenji štrajkovi i protesti samo su posledice klizanja i odranjanja tla.

Pročitajte još Jedno obično jutro na Pinku

S jedne strane, dakle, imamo ozbiljno uzdrmanu vlast za koju je teško očekivati da može da povrati ravnotežu i kontrolu, te da popuni oštećenja na svome zdanju koje će samo nastaviti da se kruni, jer reč je o zakonitosti: oni za drugo i za bolje ne znaju. S druge strane imamo opoziciju – proevropsku i antifašističku – koja je i dalje goloruka, ali, ovoga puta, iza nje stoji značajan broj građana. U ovom je trenutku nemoguće predvideti kakve će učinke proizvesti izborna kampanja, mada je, bez velikog rizika od greške, moguće pretpostaviti kako će se ponašati SNS: brutalnost, neistine, medijsko i stvarno nasilje, besomučna krađa, najprizemniji načini dodvoravanja glasačima, kupovenje glasova, ucenjivanje, sve smo to videli i doživeli i sve ćemo to još jednom videti i doživeti (a možda i preživeti).

Očekivanja i izazovi

No, ovoga puta pitanje je da li će to SNS-u biti dovoljno da dobaci do 40 odsto glasova. Opozicija će raditi šta može, ali neće biti mnogo vidljivija nego bilo u kom trenutku u poslednjih 11 godina, premda će se sinergijski učinak udruživanja nesumnjivo osetiti, pre svega u radu na terenu. Koliko-toliko očuvana infrastruktura Demokratske stranke, postojana inercija Zeleno-levog fronta, stabilan centar oko Stranke slobode i pravde, nova lica poput Pavla Grbovića (koji nije napravio nijedan gaf do sada), te desno krilo proevropske opozicije koje drže Aleksić i Ponoš pre svega, daje šansu da se prebaci 30 odsto glasova (po istraživanjima i 35 odsto, ali mi se držimo pesimističnije procene). Borba za Beograd i veće gradove posebna je priča.

Pročitajte još ProGlas: Tribine koje menjaju Srbiju

Od decembarskih izbora ne bi trebalo očekivati dramatičnu promenu parlamentarnog odnosa snaga, a tu okolnost ne bi promenilo ni značajno povećavanje broja opozicionih  poslanika jer stvarna moć je već sabrana u Vučićevim rukama, te sve dok bude imao većinu u parlamentu – zajedno s Dačićem, naravno – neće doći do usporavanja pada Srbije u ništavilo. Ali značajan, pa čak i relativan uspeh opozicije na ovim izborima, računajući i preuzimanje Beograda, iznedrio bi novi zahtev koji će opozicija, takva kakva je, morati da uvaži i da radi na njegovom ispunjenju: učvršćivanje odnosa u sopstvenim redovima i stvaranje koherentnijeg bloka koji bi, ako već ne preraste u jednu partiju – možda je to previše očekivati – morao da očuva jedinstvo do sledećih izbora.

Zahtev težak, ali moguć. Jer, takva bi formacija, između ostalog, mogla da uđe u pregovore sa strancima (sa rascepkanom opozicijom Evropska unija, razumljivo, nije želela da pregovara), a bez pomoći svojih evropskih prijatelja, koji su se jasno distancirali od njega, Vučiću nema političkog života.

 

Čitajte dnevne vesti, analize, komentare i intervjue na www.vreme.com