U utorak, 5. aprila, stigla je rutinska vest iz Ministarstva finansija o tome koliki je javni dug Srbije bio na kraju februara. Nije bilo nekih velikih iznenađenja: dug je iznosio 30,42 milijarde evra, ili 51,6 odsto bruto domaćeg proizvoda (BDP).

Površnim pogledom na nivo javnog duga s kraja 2021. godine – 56,5 odsto BDP-a – olako bi se mogla dati ocena da se javni dug vraća na normalu, odnosno, da se približava zakonskoj obavezi da ne sme da pređe 45 odsto BDP-a: ova brojka je pređena još 2011. i više nikad dug Srbije nije bio u zakonskim granicama.

Međutim, ako se pogleda ukupan iznos duga, vidimo da je on u odnosu na decembar 2021. zapravo porastao za još oko 300 miliona evra. Ovaj naizgled paradoks – da dug raste “u parama” a opada u odnosu na BDP – posledica je načina obračuna: čim dođe januar nove godine, država odmah ukalkuliše projektovani rast BDP-a i u odnosu na njega računa “novi” odnos javnog duga.

Drastično opala prodaja hartija od vrednosti

Problem je, međutim, što je izvesno da rast BDP-a neće biti projektovanih 4,5 odsto, već dosta manji, čime se automatski ruši cela koncepcija ministra Siniše Malog. Prizivamo u pomoć profesora Pavla Petrovića, predsednika Fiskalnog saveta: “Ne znam zašto ministar finansija izlazi sa udelom javnog duga od 51 odsto BDP-a što se odnosi na dug Republike. Stvarni javni dug je 57 odsto BDP-a i još bi mogao da se povećava s krizom, što bi postalo opasno“, rekao je Petrović u prvoj nedelji marta.

Kako država plaća taj javni dug? Postoji nekoliko načina, ali, pošto više nema šta da se rasprodaje od “državnog srebra” – a “Telekom” i EPS su među nosećim stubovima ove vlasti i samim tim nedodirljivi – država mora da se zadužuje stalnim izdavanjem hartija od vrednosti.

Problem je što deluje da investitori baš i ne mare da kupe te hartije, naročito dinarske, barem u poslednjih nekoliko meseci: 18. januara ove godine, država je ponudila 60 milijardi dinara (malo više od 500 miliona evra) na dve godine, a prodala svega 9,92 milijade, i to po stopi od 2,75 odsto. Potom, 8. februara je ponudila ostatak – nešto više od 50 milijardi, prodala je oko polovine, po stopi od 2,65 odsto.

To je, međutim, bilo pre izbijanja rata u Ukrajini koji je izazvao čitav niz poremećaja širom sveta. Srbija 8. marta nudi ostatak od 25,6 milijardi dinara i prodaje svega 4,62 milijarde, i to po stopi od 2,95%. Konačno, 5. aprila, država nudi preostalih 20,8 milijardi i prodaje svega 1,62 milijarde, opet po stopi od 2,95 odsto.

Iz pregleda aukcija dinarskih obveznica države vidimo da ne samo da investitori nisu preterano zainteresovani za kupovinu dinarskih hartija od vrednosti sa relativno kratkim rokovima po stopi ispod tri odsto, u vreme kada se stopa inflacije bliži dvocifrenoj stopi, već i da to malo što uspe da se proda košta sve skuplje: u novembru 2019. država je prodala sedmogodišnje dinarske obveznice po stopi od 2,69%; u februaru 2021. desetogodišnje, po stopi 2,50% – sada jedva može nešto da proda na dve godine, i to skuplje.

Pijani milioneri i razne “miće”

A treba štošta finansirati. Fiskalni deficit će takođe biti viši od planiranog, što zbog toga što su se vlasti u kovid krizi ponašale kao pijani milioneri, što zbog raznih “mića” koji su svojom stručnošću naterali zemlju da u enormnim količinama mora da uvozi struju i gas, u vreme kada njihove cene dostižu rekorde.

Tu je i pogoršanje spoljnotrgovinskog deficita: prošle godine on je iznosio oko 7 milijardi evra, a samo za prva dva meseca 2022. on je već premašio1,72 milijarde – tim tempom će do kraja godine otići na preko 10 milijardi, a i trendovi nisu povoljni, pošto je u januaru i februaru pokrivenost uvoza izvozom bila tek oko 68 odsto (u vreme pre svih ovih kriza, ta brojka se približavala ka 80 odsto).

Takođe, valja primetiti i da u januaru deficit platnog bilansa nije bio u potpunosti pokriven stranim direktnim investicijama – a to je nešto što vlasti večito vade iz rukava kao argument, a koji, za sada, više ne stoji.

 

Čitajte dnevne vesti, analize, komentare i intervjue na www.vreme.com