Svi već znamo šta se dogodilo. Dvadesetdvogodišnji mladić došao je na razgovor za posao na benzinskoj pumpi u Laktašima. Radnik na pumpi mislio je kako je veoma zabavno da snima razgovor i postavlja mu sasvim nebulozna i, ako ćemo pravo, neduhovita pitanja. Mladić je na snimku vidno zbunjen, čak zgranut pitanjima, ali mlad je, potreban mu je posao, ne zna da ga snimaju i – radi šta mu se kaže. Zato što je mlad i zato što mu treba posao.

Radnik kači video na internet i on postaje viralan. Ljudi skloni lošem humoru (a takva je većina) besomučno komentarišu i ismevaju mladića. Nekoliko dana kasnije u medijima se pojavljuje vest da je momak počinio samoubistvo. Niko se više ne smeje. Ništa više nije smešno. Većina onih koji su video delili i komentarisali sada briše sve što su pisali i uklanja tragove. Kao da se sramota i krivica mogu obrisati jednim klikom.

Internet je ovih dana pun kontemplacija na temu nasilja. Ali kao da većini promiče suština: u ovom slučaju nije bilo mržnje, nije bilo napada ni pretnji – momka iz Laktaša u smrt je oterao podsmeh…

 

Pročitajte ceo tekst Jovane Gligorijević u nedeljniku "Vreme“ od četvrtka (3. novembra)

Pretplatite se na digitalno izdanje

Čitajte dnevne vesti, analize, komentare i intervjue na www.vreme.com