"Slučaj Đoković“, zapravo, ne postoji. Sve počinje i završava se jedinom izvesnom okolnošću: čovek se nije vakcinisao. Tačka. Kraj. Vege. Sve ostalo moglo bi da bude, ali, eto, ne mora da znači. Odroni smisla u zemlji Srbiji, međutim, koje je pokrenuo slučaj koji to nije, kudikamo su zanimljiviji od samog dešavanja na terenu. Sabornost je dosegla podeok o kojem i diktator može samo da sanja. Svi, naime, znaju o čemu je reč i nema se tu šta raspravljati. Izuzeci se jedva čuju, a ako se po koji usamljeni glas nekako i probije usred svenacionalne galame, odmah će biti poškropljen žitkom masom ostalom iza sabrane gomile.

Ništa novo, naravno. Mase se, naročito u zatvorenim društvima poput srpskog, lako daju histerizovati najsumanutijim idejama, nagledali smo se toga za Miloševićevog i Vučićevog zlatnog doba. Ipak, uvek iznova fascinira spremnost da se zanemari drugi i drugačiji glas (drugo i drugačije mišljenje), uvek se iznova nalazimo zatečenim pred ušima temeljno začepljenim cerumenom jednodušja, te, posledično, izrazito visokim nivoom agresivne netrpeljivosti.

Nepomirljivost koja džiklja iz svakog budžaka najdirektnija je posledica diktatorske prakse ukidanja javnog prostora. Jer, slobodan javni prostor (res publica) i postoji da bi se, na istom terenu, susrela uzajamno suprotstavljena mišljenja. Republika legitimnim čini suprotstavljene glasove i svojom otvorenošću jemči da se, ako misliš drugačije, nećeš naći ispod đonova besne gomile. (Kada se gomila raziđe i ponovo postane skup pojedinaca, obično je kasno: đonovi su već upili krv.)

U Republici, naime, niko nije u pravu dok se to, argumentima, ne dokaže. U diktaturi su, tome nasuprot, svi u pravu jer nikakva argumentacija nije potrebna da bi se bilo u pravu, naročito ako svi govore ono što gospodar misli. Dakle, sabornost ove vrste, kada svi znaju o čemu je reč, kada je svima jasno šta se događa na tričavih 15 i po hiljada kilometara od Trga Republike u Beogradu, koliko ima do centra za zadržavanje u Melburnu, izraz je pocepanog javnog prostora u kome ima mesta samo za masu, ili onog Jednog koji se, kako iskustvo pokazuje, ne opterećuje smislom. Za pojedince koji su spremni da pruže argument tu, prirodno, nema mesta. Diktatura je, recimo to s ukusom paradoksa, nemesto.

Ne treba, naravno, biti filozof da bi se izvela prosta logička operacija koja kaže da kada svi znaju o čemu je reč niko ne zna o čemu je reč, jer snaga onoga svi leži u broju (kvantitet), a ne u argumentu (kvalitet). Tamo gde masa vlada, argument se smatra neprijateljskom paljbom. (Ne ulazimo, naravno, u to što argument može biti pogrešan ili rđav – naravno da može biti pogrešan ili loš – ali nije reč o tome, nego o slobodnom prostoru u kojem možeš izreći argument kakav god da je. Ako je loš, ili ako lažeš, brzo ćeš biti prognan iz slobodne javne sfere, da je ne zagađuješ.)

To, dakle, što u Srbiji svako ima mišljenje o slučaju koji to nije, potpuno je u redu jer mišljenje je, što kaže filozof Hari Kalahan, kao dupe: svako ga ima. I tu pomoći nema. Problem je, međutim, što nema mesta gde se ta mišljenja-dupeta mogu javno braniti, dakle javno izložiti protivargumentaciji. Linč je, stoga, najbolji protivargument, jedino što na ovom nesrećnom mestu linčuju oni koji bi morali da se brinu o tome da linča ne bude: vlast, dakle.

Zbog toga je ovde reč o svima koji veruju da misle isto, pri čemu, razume se, nije reč ni o kakvom mišljenju – pojedinac misli, ne masa – već o pukoj inerciji, o osećaju pripadnosti nečemu što je veće od vas. Nešto složeniji filozofski uvid će u tome svi prepoznati ono što se zove zajedničkim čulom (sensus communis), stanje, dakle, u kojem svi osećaju isto te se na osnovu te opštosti – da osećaju isto – sabiraju, približavaju jedni drugima, grupišu, prave stado, krdo, čopor ili naciju, zajedno bleje, zavijaju i smrde, te je dovoljan samo veseli pastir da ih, ako je potrebno, potera ka ponoru u koji će, vođeni svojom ubeđenošću, s radošću i nezaustavljivo da poskaču.

 

Čitajte dnevne vesti, analize, komentare i intervjue na www.vreme.com