Jedna od najblagorodnijih odlika demokratije je princip smenjivosti vlasti. Ukratko, ako ne radite dobro u periodu koji je ustavom i zakonima države predviđen da upravljate administracijom, građani imaju priliku da vam se zahvale na neuspelom pokušaju i pošalju vas na klupu za rezervne igrače, kako bi neko drugi dobio priliku da sprovodi svoj program.

U društvima razvijene demokratije taj period je neretko kraći ukoliko na svetlo dana izbiju dovoljno ozbiljne afere. U društvima kompetitivne autokratije, kakvo je srpsko, ovakav scenario ne spada u domen političke realnosti, pa se od opozicije očekuje da pokaže minimum političkog instinkta i da se vodi onom narodnom na ljutu (demokratsku) ranu, ljuta trava. Naravno, da biste sanirali tu ranu neophodno je da razumete prirodu povrede, i tu leži neuspeh srpske opozicije budući da oblepljuje flasterima pacijenta kome je neophodna operacija na otvorenom srcu.

Vanredni izbori poklon Vučiću

Opozicija pokušava da deluje proaktivno i zahteva od predsednika Srbije raspisivanje vanrednih parlamentarnih izbora. Tim potezom pokazuje ili osnovno nepoznavanje Ustava sopstvene države, ili pokazuje da joj Vučićevo kršenje Ustava nije bitno ukoliko je rad da ispuni njihove zahteve. Naime, da bi se raspisali vanredni izbori potrebno je da Vlada podnese ostavku, pa, ukoliko ne postoji dovoljan broj poslanika koji bi oformio novu većinu, predsednik zakazuje i raspisuje izbore. Moguće je i da poslanici opozicije imaju većinu pa su predsedniku predočili novonastalu situaciju i deluju preventivno kako bi se izbegla politička kriza, ali čisto sumnjam.

Pročitajte još Kako do recepta za naprednjački pad

Stoga se nameće zaključak da je traženje vanrednih parlamentarnih izbora objedinjen i konačan zahtev protesta koji traju od maja ove godine, što, ukoliko je tačno, predstavlja najlepši mogući poklon Vučiću jer su ga ovim potezom još jednom uverili da dok je ovakve opozicije on može da vlada dokle god to bude želeo.

Kako se dolazi na vlast

O njegovoj autokratiji sve već znamo, ali o opoziciji, sem bljuvotina po tabloidima, građani ne znaju gotovo ništa. I tu leži prvi problem:  ako se već kandidujete da uskočite sa gorepomenute klupe za rezervne igrače, moramo da znamo šta ćete doneti na terenu.

Kada je SNS dolazio 2012. na vlast svako u Srbiji je znao da je Tomislav Nikolić kandidat za predsednika, Jorgovanka Tabaković kandidatkinja za premijerku i da Aleksandar Vučić pretenduje na mesto gradonačelnika Beograda.  Naprednjaci su svaki sekund proveden u medijima koristili u promovisanje partijskog programa koji je zaista napisan detaljno kao retko koji stranački program od obnove višestranačija.

Pročitajte još Majsko sazrevanje opozicije: Promene su moguće

Saopštavali su konkretna rešenja i ideje, od kojih, razume se, nije bilo ništa, ali njihovo ispunjenje nije relevantno za dolazak na vlast, već za odlazak sa nje. Beograd na vodi, servis za brze odgovore, sajt sa transparentnim uvidom u sve javne nabavke, ukidanje RTS pretplate, Nikolićeva ostavka na stranačke funkcije, poništavanje tzv. Borkovih sporazuma samo su neke od konkretnih mera koje i posle više od decenije mogu da nabrojim iz glave.

Naprednjaci su svojedobno veoma dobro znali demografiju svojih pristalica, godište, pol, i materijalno stanje. Nakon poraza su imali uvid u ono što se naziva projektovani "undervote“, umeli su da se obrate neodlučnima i da izazovu apatiju kod onog dela birača za koje su bili sigurni da neće glasati za njih. Ukratko, znali su azbuku političe kampanje.

Greške sadašnje opozicije

I tu se krije neupotrebljivost srpske opozicije: zalaže se za demokratiju i poštovanje Ustava, a sačinjena je od stranaka sa dva ili tri posto podrške koje su nastale tako što uvređeni lideri nisu poštovali statute i zakone sopstvenih stranaka, pa su ih napuštali čim bi ih neko preglasao.

Opozicija zahteva vanredne parlamentarne izbore, a ne znamo u kom sastavu će nastupiti, ne znamo ni ko je kandidat za premijera (što bi, ukoliko misle da iole ozbiljno trče izbornu trku u decembru, značilo da potencijalni premijer već mesec dana obilazi Srbiju i razgovara sa biračima), niti znamo šta je program (pozivam vas da napravite jednu misaonu vežbu, pokušajte da se setite barem tri konkretne mere iz programa bilo koje opozicione stranke – kladim se u koliko god novca želite da nećete uspeti).

Pročitajte još “Srbija protiv nasilja” vs. “Srbija nade”: Za kim pištaljka pišti

Razlog za to jednim delom leži u tome što i dalje potcenjuju Vučića, kao što su činili i u vreme kada je pokušavao da dođe na vlast, ali i u tome što ne razumeju osnove političkog marketinga. Neko će reći da marketing nije presudan, i mogu da se složim sa tim, nije bauk platiti desetak talentovanih ljudi da vam ga vrlo uspešno organizuje, ali je problem što ne postoji politički proizvod koji biste reklamirali. Svaki proizvod pre ulaska na tržište prolazi test faze, a u srpskoj  političkoj areni  on se neretko oprobava na protestima.

Opozicija već deset godina ne može da se pohvali ni jednim uspešnim protestom, a čak i onda kada joj se nacrta taktika za pobedu – kao u slučaju protesta protiv litijuma kada je Predsednik povukao i izmenio sporne zakone tačku po tačku u skladu sa dva izneta zahteva – nisu u stanju da usvoje taktiku, već se tvrdoglavo drže mitomanskih sanjarenja o pobedama devedesetih godina.

Neprimereno poređenje sa Petim oktobrom

Čini se da su i sami podlegli Vučićevoj propagandi, pa se pozivaju na 5. oktobar, zaboravljajući da je pobeda odneta 24, septembra, na podjednako nepoštenim izborima, uz armiju kontrolora, monolitnu partijsku strukturu i, što je najvažnije, jasan, razložan i (u to vreme se verovalo) ostvariv program.

U nedostatku kandidata, programa, kontrolora, partijske prepoznatljivosti, medija, podrške spolja i, što je najvažnije, hrabrosti za suočavanje  sa realnošću, pobednik narednih izbora je već poznat. Tužno je što će Vučić ovoga puta za to morati da se potrudi manje nego ikada do sada.

 

Čitajte dnevne vesti, analize, komentare i intervjue na www.vreme.com