Kako piše Nova ekonomija, to su neki od glavnih identifikovanih problema u radu beogradskog kanalizacionog sistema (BKS), vidi se iz Strategije uređenja i održavanja vodotoka drugog reda na teritoriji Beograda.

Glavni problemi više nisu rešivi

Među glavnim problemima beogradskog kanalizacionog sistema ističe se i to što kapitalni objekti (tuneli, kolektori, crpne stanice, retenzije) koji su predviđeni u Generalnom rešenju beogradske kanalizacije iz 1977. godine uglavnom nisu izvedeni. Zbog planske i neplanske urbanizacije više ih nije moguće ni izvesti.

Još jedan problem je i što je određeni broj crpnih stanica kanalizacionog sistema u lošem stanju, kao i to što je kanalisanje atmosferskih otpadnih voda nepotpuno realizovano.

Krvava reka

Umetnik Andrej Josifovski izveo na Savi je performans “Krvava reka” koji, kako kaže za portal “Vremena”, treba da ukaže na to što se može desiti ukoliko se ne trgnemo iz bunila u kome se već dugo nalazimo. 

Projekat između ostalog, ukazuje i na zagađenja direktnim izlivanjem fekalnih voda iz svih kolektora iz ovog rečnog sliva.

 

Прикажи ову објаву у апликацији Instagram

 

Објава коју дели Andrej Josifovski PIJANISTA (@pijanistq)

“To je bio eksperiment koji je trebalo da pokaže i šta nas čeka ako zaista dođe do dugo najavljivanog iskopavanja litijuma. Izabrao sam mesto baš ispod ‘zabranjenog grada’, s obzirom da je to jedan arhitektonski masakr koji je naš grad doživeo”, kaže Josifovski.

On dodaje da je performans “Krvava reka”  višeznačan. 

“Zapravo pored ‘zabranjenog grada’ postoji jedan veliki tunel, kanal, koji zovu ‘Mokroluška reka’. Kada se pogleda snimak iz drona, bude vam jasno šta je to zapravo. Postoji i jedan kolektor uzvodno prema Sajmu gde vam takođe može biti jasno da se tu ispušta kanalizacija, direktno sa Banovog brda. 

Krvava reka zapomaže i vrišti, pre nego što će poslednji put živa proteći kroz naš Beograd, tada će se ujedno i zatvoriti slavine naših života. Na nama je da to ne dopustimo i da se izborimo, a čini mi se da smo vrlo blizu”, kaže za Josifovski za portal “Vremena”.

Iščekivanje rešenja

Problem kanalizalizacione mreže je jedna od slabih tačaka Srbije, a na njegovo rešenje čeka se već godinama. 

Prema poslednjim dostupnim podacima godišnjeg izveštaja Agencije za zaštitu životne sredine, nešto više od trećine domaćinstava u Srbiji je bez kanalizacije. Najveći procenat priključenih na kanalizaciju je u Beogradu 89,1 odsto, a najmanji u regionu Južne i Istočne Srbije, gde svako drugo domaćinstvo koristi septičke jame.

Beogradski kanalizacioni sistem (BKS) prostire se na površini od oko 15.000 hektara i obuhvata prostor starog Beograda, Novi Beograd, Zemun i pojedina naselja na levoj obali Dunava.

Na kanalizacionu mrežu, izgrađenu u desetak gradskih opština, priključeno je preko 1.200.000 stanovnika. Ipak, i uglavnom gradu veliki broj stanovnika koristi sopstvene septičke jame.

Prema istraživanju Vojvođanskog istraživačko-analitičkog centra (VOICE) otpadne vode iz više od polovine domaćinstava u Vojvodini ispuštaju se u septičke jame, koje potom, u najvećem broju slučajeva svojim cisternama crpe privatnici. Gde na kraju završavaju, uglavnom nije poznato.

Neophodan plan za budućnost

U Srbiji samo 20 odsto opština ima postrojenja za prečišćavanje komunalnih otpadnih voda, dok ih nemaju ni drugi veliki urbani centri pored glavnog grada, Novi Sad i Niš. 

O značaju postrojenja za prečišćavanje otpadnih voda za portal “Vremena” govorio je ranije i profesor na Tehnološko-metalurškom fakultetu u Beogradu prof. dr Dragan Povrenović. 

Kako kaže, Srbiji je pre svega neophodna kadrovska analiza i plan za budućnost, kao i podizanje svesti građanja o ličnoj odgovornosti. 

Neophodno je imati na umu, kaže prof. dr Povrenović, nedostatak stručnog kadra u Srbiji. 

“Zbog toga se u prošlosti odustajalo od izgradnje postrojenja, uz izgovor da nema sredstava, a što je još mnogo gore, nema ni dovoljno stručnog kadra koji bi ta postrojenja održavao u radnom režimu. 

Pošto se mahom radi o biološkom prečišćavanju otpadnih voda, neophodno je čitav sistem održavati u životu, pa male greške mogu dovesti do neželjenih efekata i na kraju, prestanka rada sistema”, objasnio je Povrenović.

Kako je rekao, u ranim osamdesetim bio je jedan talas izgradnje različitih postrojenja širom naše zemlje, ali čim su puštena u rad i kada ih je bilo potrebno održavati u funkciji, mi to nismo umeli da uradimo, pa otuda imamo mnoge ‘spomenike’ koji svedoče o našem odnosu prema samima sebi, jer smo ih platili, pa  pustili da propadaju.