Pre nekoliko dana poslanici pokreta Ne davimo Beograd predstavili su nacrt zakona kojim se predviđa administrativno uređivanje visine zakupnina kod izdavanja stanova u privatnom vlasništvu. Po tom predlogu, za stan od 50 kvadrata zakupnina bi bila ograničena na najviše 300 evra; takvi stanovi u centru Beograda su se i pre povećanja kirija koje je usledilo dolaskom desetak hiljada Rusa i Ukrajinaca izdavali za oko 500 evra.

Iz tog pokreta čak i ne kriju da nije u pitanju privremeno rešenje, već da je namera da se tako dugoročno reguliše izdavanje privatnih stanova. Takvo rešenje u suštini je identično institutu stanarskog prava koje su komunističke vlasti uvele krajem Drugog svetskog rata. Ali čak je i ta vlast još sedamdesetih godina prošlog veka shvatila da je administrativno regulisanje zakupa privatnih stanova prevaziđeno, pa je tada ukinuto i stanovi su mogli da se izdaju slobodnom pogodbom.

"Samrtnički zagrljaj“

To nije važilo jedino za građane koji su se tada zatekli kao nosioci stanarskog prava i za njihove direktne naslednike. A to pitanje ni do današnjeg dana nije razrešeno: u desetak hiljada privatnih stanova i dalje žive (uglavnom naslednici) nekadašnjih nosilaca stanarskih prava uz nisku, administrativno određenu kiriju. Tim statusom nisu zadovoljni ni vlasnici tih stanova, a ni njihovi korisnici: prvi zato što ne mogu slobodno da raspolažu svojom imovinom, a drugi jer se ti stanovi stari više od 80 godina nalaze u lošem stanju. Niti vlasnici žele u njih da investiraju, niti stanari imaju interes za to, pa stanovi najčešće propadaju. U pitanju je svojevrstan "samrtnički zagrljaj“ u koji je država dovela vlasnike i stanare tih stanova – te situacije se, u najvećem broju slučajeva, razrešavaju tek kada stanari preminu bez naslednika i tako se stan "vrati“ vlasniku.

Apsurdan izuzetak

Upravo bi se to i desilo ako bi ovakvo rešenje bilo usvojeno: vlasnici ne bi mogli da slobodno raspolažu stanovima, jer bi zakupci mogli do kraja života da ih koriste uz nisku zakupninu; oni naprosto ne bi imali motiva za kupovinu stana ako su kirije garantovano niske, a cena stanova visoka u odnosu na njihova primanja.

Poseban biser u ovom predlogu je da se administrativno određivanje zakupnina uvodi samo na stanove izgrađene pre 2015. godine. Tako bi se, na primer, svi stanovi iz "Beograda na vodi“ (kao i raznih drugih kompleksa izgrađenih za vreme naprednjačke vladavine) slobodno izdavali, dok bi svi ostali vlasnici stanova bili prepušteni milosti (bolje reći nemilosti) države. Time bi se posebno privilegovali (bogati) građani koji su u poslednjih nekoliko godina kupili stanove. Za takav izuzetak ne postoji racionalno objašnjenje osim da možda neko od predlagača poseduje upravo takav stan, pa je želeo da se "obezbedi“ od primene ovakvog zakona.

Povratak u komunizam

Posledice usvajanja predloga bi bile katastrofalne po tržište zakupa u Beogradu: jednostavno niko ne bi hteo da legalno izda stan, jer bi time rizikovao doživotno mrcvarenje sa stanarima.  Umesto našim građanima, vlasnici stanova u Beogradu bi se preorijentisali isključivo na kratkotrajno izdavanje strancima ili bi se stanovi izdavali bez ikakvog papira.

A možda iz NDBG planiraju da organizuju, po uzoru na komunističke vlasti posle Drugog svetskog rata, patrole aktivista u kožnim mantilima koji bi proveravali ko živi (neprijavljen) po stanovima u tuđem vlasništvu. To bi verovatno bio jedini način da se obezbedi primena takvog zakona, jer bi malo ko prihvatio da legalno izda stan pod ovakvim uslovima.

Iza tog predloga stala su i dva profesora prava – Svetislav Kostić sa Pravnog fakulteta BU i Jelena Jerinić sa pravnog fakulteta Univerziteta Union. Paradoks je da Jelena Jerinić, profesorka ustavnog prava (i narodna poslanica) obrazlaže takvo rešenje pozivanjem na ustavnu mogućnost ograničavanja prava na svojinu kada postoji javni interes, pritom ne navodeći da Ustav u istom članu kaže da je to moguće samo uz naknadu koja ne može biti niža od tržišne. Prema toj ustavnoj odredbi, država bi morala da plaća vlasnicima stanova razliku između tržišne i administrativne zakupnine. To bi tek napravilo galimatijas iz kojeg se ne bismo izvukli decenijama, kao što se nismo izvukli ni od stanarskog prava iz vremena komunizma.

Ako se već vraćamo u komunističko vreme, možda nije loše da pokretu NDBG predložimo još jednu meru iz tog doba: da se vrati radno zakonodavstvo iz sedamdesetih godina i da se o radnim sporovima odlučuje na "sudovima udruženog rada“, gde je u praksi bilo nemoguće da zaposleni izgubi radno mesto. Garantovano zaposlenje je u suštini još važnije za građane od kontrolisanog zakupa – jer ako neko izgubi posao, neće moći da plaća zakup, ma koliko bio nizak.

 

Čitajte dnevne vesti, analize, komentare i intervjue na www.vreme.com