Deo Konstraktinog autfita na Eurosongu bile su borosane, zaboravljene a nekada obavezne sandale radnih žena koje su se proizvodile u "Borovu“, u Hrvatskoj. Tim povodom, duhovito komentarišući odluku žirija da hrvatsku predstavnicu ne izabere za finalno takmičenje, zagrebački portal Index objavio je tekst pod naslovom "Hrvatska ima cipele u finalu“!

Borosane koje je nosila Ana Đurić su bukvalno iz Hrvatske. Njen tim je zamolio prijatelja iz Zagreba da ih kupi za Anu, a on je zamolio reditelja Zrinka Ogrestu koji je kretao za Beograd da ih ponese. Portal Index navodi da je Ogresta, kad ga je carinik pitao šta ima u kutiji, rekao da su to cipele za Konstraktu i carinik mu je samo pokazao rukom da prođe.

Ovdašnji mediji se sad pitaju da li će, zahvaljujući Konstrakti, borosana postati novi-stari modni detalj.

Naime, borosane su konstruisane 1968. godine kao prvi tip obuće u Jugoslaviji (i jedini?) nastao u saradnji sa ortopedima, čiji je tim predvodio dr Branko Strinović iz Zagreba. Bila je to namenska obuća kreirana za žene radnice koje dugo stoje ili mnogo hodaju. (Muška verzija za radnike iako i oni stoje i hodaju nikad nije napravljena.) Bile su ručno rađene, od platna, otvoreni prsti, otvorena peta, sa platformom. Nisu bile lepe, nisu bile ženstvene, nimalo. Bile su jeftine. Reklamirane su porukom "Rad je odmor celog dana u obući borosana“. Nosile su ih frizerke, prodavačice, konobarice, medicinske sestre, čistačice. Važile su za zdravu stabilnu, mekanu, i prilagodljivu obuću. Dugo su se proizvodile samo u tamno-plavoj boji, a posle su se pojavile i u beloj.

Bile su jedan od zaštitnih znakova "Borova“ jugoslovenskog giganta. Fabriku je osnovao 1931. godine Jan Bata, "kralj cipela“. Osim cipela, fabrika je vremenom počela da proizvodi auto gume i razne druge gumene stvari, pa je osamdesetih godina proizvodila više od 580.000 komada auto guma i 12.500 tona gumeno-tehničke robe. Imala je 23.000 zaposlenih diljem Jugoslavije. Kad se zemlja raspala, "Borovo“ je nastavilo da posluje u Hrvatskoj. Njegov naslednik u Srbiji 1997. godine postala je fabrika obuće "Boreli“ u Somboru.

Sredinom sedamdesetih i početkom osamdesetih, u "Borovu“ se godišnje proizvodilo 500 hiljada pari borosana. Postale su podrazumevajući deo opreme radnica, ali i njihov klasni  identitet. Žene s višim obrazovanjem ih nisu nosile, čak i kad bi im dobro došle na poslu – nastavnicama na primer.

U Srbiji su nestale devedesetih, kao da nikad nisu ni postojale. Asocijacija na "Borovo“ više nije bila obuća, već masakr iz maja 1991. godine o kome je svedočio Vojislav Šešelj na suđenju Slobodanu Miloševiću, kad su iz zasede ubijeni hrvatski redarstvenici. Pomenuti "Boreli“ u Somboru je nastavio proizvodnju borosana, ali bez primetnog odjeka na tržištu.

Sa "Borovom“ koji je posle rata nastavio da ih proizvodi u Hrvatskoj, bila je ista situacija. Borosane su postojale na tržištu, ali u odnosu na vreme pre rata, kao da su nisu.

Izvesni rivajvel doživele su 2007. kada im je dizajner i ilustrator Mauro Massaroto u saradnji s "Borovom“ novim bojama dao novu šansu, a zatim i 2009. kada ih je iskopirao ni manje ni više nego Lacoste i uvrstio u jesenju kolekciju. "Borovo“ je povodom 85 godina postojanja lansirao redizajnirane borosane, i sklopio ugovore sa hotelima po Jadranskoj obali ali ih ni ovaj pomak nije vratio u modne trendove.

U Srbiji borosane više nema ko da proizvodi. "Boreli“ je zatvoren krajem 2016. godine zbog neizmirenih dugova, pa je borosane sada moguće nabaviti isključivo preko portala koji se bave kupovinom i prodajom, ili, kao što je to učinila Konstrakta, iz Hrvatske.

Ovih dana se o zbog nje, njene pesme In corpore sano, i autfita neuobičajenog za Eurosong, o borosanama opet govori. Ko zna, možda je to početak nekog njihovog novog života.

 

Čitajte dnevne vesti, analize, komentare i intervjue na www.vreme.com