Da ne bude zabune: desničarske partije izašle su iz istog brloga iz kojeg je ispuzala i Srpska napredna stranka Vučić Aleksandra. Da ne bude, dakle, zabune: desničarsko nadgornjavanje u tome ko će biti (naj)veći Srbin, ko će više, a ko manje, da "izda" Otadžbinu, odnosno Kosovo, najobičnije je populističko baljezganje bez ikakve sadržine osim – kako Vučić već deset godina ubedljivo pokazuje – sadržine u novcu i ličnoj koristi za sebe, svoju familiju i najbliže članove klike. Patriotizam je, da podsetimo, prvo i poslednje pribežište za ništarije.

Zamisao o Kosovu unutar Srbije – de facto i de iure – ostvariva je koliko i mogućnost da prvi čovek na Marsu bude Srbin. U savršenom logičkom poretku to je, naravno, moguće. Zašto ne bi Srbin prvi od svih ljudi spustio nogu na Mars? To je sasvim zamislivo. Problem je, međutim, što ta slika nema nikakve veze sa stvarnošću, a onaj ko u takvu ideju veruje, sasvim je izvesno, ima dosta ozbiljan problem sa sobom, logikom i, naročito, percepcijom realnosti.

Podela odgovornosti za sopstveni kosovski bućkuriš

Još jednom (da ne bude, kako rekosmo, zabune): u ideju o Kosovu unutar Srbije ne veruju ni vučići uveoci, ni obradovići, ni milanjovanovići, ali šta ih košta da baljezgaju. Sve dok neko od njih ne bude morao da prizna stvarnost, a to će, gle pravde, biti baš Vučić Aleksandar, čovek koji je, zajedno s Ivicom Dačićem, Slobodanom Miloševićem, Vojislavom Šešeljem, Tomislavom Nikolićem, Aleksandrom Vulinom (itd.) izgubio Kosovo de facto i de iure.

Naravno, sad, kad je postalo tvrdo, čovek koji već deset godina razara svaki smisao, svaku ideju političkog poretka u kojem je razgovor s političkim protivnicima najnormalnija stvar, sad se, dakle, Vučić Aleksandar dosetio nacionalnog jedinstva ne bi li, nekako, podelio odgovornost za nesvarljivi bućkuriš koji je sam spravio. Čovek koji čitavu deceniju odlučuje o svemu ne konsultujući ni sa kim ni o čemu, sad bi on s opozicijom da razgovara o Kosovu, o nečemu o čemu se više nema šta razgovarati.

Kosovski hod po mukama nedesničarskih partija

Šta je, međutim, s onim partijama koje nisu gadljive na Evropu i koje u svom programu zastupaju barem neke leve ideje? Kako one da se postave u ovom populističkom piru besmisla? Odgovor, barem na prvi pogled, ne bi trebalo da bude težak: ne protiviti se bilo kom potezu koji Srbiju približava Evropi, makar taj korak, pod prisilom i pretnjom batinama, napravio Vučić.

U redu. Ali kako to uraditi a ne biti proglašen kolaboracionistom s Vučićevim režimom? Zar to neće da izgleda nesvarljivo i zar to neće da bude predstavljeno kao podrška Vučiću?

Najpre, optužbu o kolaboraciji prvi će da izuste upravo desničari, u horu s nekim tabloidima, i tu se ne može ništa. Taj se udarac mora primiti direktno. Veći je problem što će i dobar deo građana nenaklonjenih desničarskim prodavcima magle, čak i ćutanje levih partija da razume kao kolaboraciju. U redu. Ali upravo sada leve partije moraju tvrdo da ostanu pri svom političkom identitetu: okrenutost Evropi i levim političkim idejama unutar republikanskog i demokratskog poretka. Upravo je nemoguća pozicija u koju je Vučić doveo sebe posledica uzurpacije republike i rušenja države.

Ako će politička grupacija "Moramo" (na primer) da dobije prostor za javno izgovorenu reč na taj način što će otići na razgovor s Vučićem, onda je na njoj, na toj političkoj grupaciji, da političkom veštinom izbori prostor vidljivosti za sebe. Prenemaganju i gadljivosti tu nema mesta. Uostalom, ima li većeg svinjca od skupštine Srbije, a oni su već tamo i bespoštedno se bore?

Jer, javni prostor koji osvoje biće prilika za podsećanje da je upravo čovek s kojim su razgovarali izgubio Kosovo (de facto i de iure), te da je nepriznavanje stvarnosti, kako upravo Vučićev primer pokazuje, pogubno i po Srbiju i po srpsko stanovništvo na Kosovu. Upravo će to biti prilika da podsete kako Vučić deset godina već, od Briselskog sporazuma, daje ustupke, a da, zauzvrat, ne dobija ništa (osim, kako je rečeno, za sebe, svoju familiju i istaknute pripadnije klike).

Kupoprodajni pregovori o kosovoskoj poziciji

Razgovor s Vučićem biće prilika da se od njega zatraži sve ono što krije od javnosti. Pa ako to ne bude podastro javnosti – kao što neće – eto nove prilike.

Da li će, s druge strane, Vučić nešto da traži? O da, naravno da hoće. Da, recimo, ne istupaju javno protiv njega. Ali upravo to je, dame i gospodo, deo političke priče.

Naravno da komentator javnih prilika ne može da ulazi u tehnologiju pregovora – jer, u osnovi, tu je reč o pregovorima – to je na ljudima koji se politikom bave profesionalno, ali je izvesno da nema mesta za prenemaganje, gadljivost i držanje po strani. Vučić je oslabljen i sada se mora nagaziti.

Pritisak s leve strane pokazuje se u neodustajanju od političkih ideja, a ne u etnonacionalističkom busanju u prsa. Ako nam se situacija čini beznadežnom – s jedne strane, računajući i vlast, desničarska planina, s leve strane mala grupa republikanaca – valja imati u vidu da svaki korak koji bi nas približio Evropi znači slabljenje te besmislene gromade ogromnog tela i sićušnog mozga.

 

Čitajte dnevne vesti, analize, komentare i intervjue na www.vreme.com