U novom dvobroju
23. 4. 2022. / 10.04
Kultura zaborava: Gde su (i zbog čega) iščilele devedesete godine
Proces nestajanja devedesetih godina prošloga veka, koje će ne mali broj komentatora nazvati najsramnijim u srpskoj istoriji, poklapa se sa procesom brisanja savremene srpske istorije iz kolektivnog sećanja, ali zato procvat doživljavaju srpski srednji vek i, razume se, poslednjih desetak godina koje, pod vlašću Aleksandra Vučića, poprimaju mitski karakter
Kako sad to? Na pitanje, naime, šta se (zaista) dogodilo, odgovaraju tumačenja. Pohvatali smo ribice po akvarijumu i skuvali riblju čorbu, glasi jedno tumačenje. Drugo će, međutim, reći da su ribice pocrkale i da nismo kuvali ništa, nego smo mrtva riblja tela bacili mačkama. Treće tumačenje insistiraće na tome da nije bilo ni akvarijuma ni riblje čorbe. I tako dalje. Prošlost, utoliko, postoji samo kao tumačenje prošlosti – ne postoji prošlost izvan interpretacije prošlosti, ne postoji prošlost kao takva – tako da upravo od tumačenja zavisi kakva će prošlost biti, a naročito to zavisi od dominantne priče, od onog tumačenja koje se, kao zvanična verzija, slavi i predaje po školama i fakultetima. Istorija nije drugo do tumačenje prošlosti.
Politička zajednica, dakle, snosi odgovornost ne samo za svoju budućnost, već i za sopstvenu prošlost. Odnos prema devedesetim godinama prošloga veka, u kojima se dalekosežno projektovala budućnost Srbije, utoliko je savršen primer političkog inženjeringa, namerno proizvedenog slepila, neimanja pameti da se zajednica s prošlošću suoči otvoreno i pošteno.
A kada nas prošlost od koje bežimo bude stigla, biće kasno, ona nas je već zaskočila i zarila svoje očnjake u naše karotide.
Pročitajte ceo tekst Ivice Dobrića u nedeljniku "Vreme“ od četvrtka (21. aprila)
Pretplatite se na digitalno izdanje
Čitajte dnevne vesti, analize, komentare i intervjue na www.vreme.com