Kolumna
16. 10. 2023. / 20.56
Kulturni gnevnik – 16. oktobar 2023.
Piše:Teofil Pančić
Depresija planeto uzdaha
Depresija od graha i kupusa
(Bijelo dugme, “U vrijeme otkazanih letova”, 1983.)
Živi jezici su kao živi ljudi: stalno se menjaju, jedne ćelije im umiru, druge se obnavljaju. Reči su ćelije jezika, umiru one koje se više ne koriste niti ih se iko seća, a rađaju se nove, jer se i stvarnost svakog trenutka obnavlja i menja, i zahteva da bude obuhvaćena i protumačena rečima.
Za razliku od ljudi, koji su od propadljive biološke građe, jezik je sve veći i sve mlađi, ili je takav bar onda kad je slobodan. A slobodan je onda kada su slobodni ljudi koji ga govore i koji na njemu pišu.
Zato jezik trpi sve, osim da mu se nešto zabranjuje ili da mu se nešto nameće. Ako mu zabranjujete neke reči, on će naći načina da svaku zabranu zaobiđe, a zabranjena reč će daleko nadživeti svoje zabranjivače. Ako mu, pak, reči namećete, on će ih odbaciti kao strano telo, jer se jeziku reči ne mogu nametati, niti se mogu “izmišljati” u njegovo ime: on već ima sve reči koje mu za sada trebaju, a kad mu zatrebaju nove – što se, rekoh, dešava svakog dana – on ih sam stvori ili ih preuzme odakle on hoće. Jer je i te preuzete reči takođe jezik stvorio, samo negde drugde. Ovo preuzimanje nije ni plagijat ni krađa. Reči nemaju državljanstvo, niti su bilo čije vlasništvo.
Reč “depresija”, na primer, srpska je (hrvatska, bosanska…) reč jer se njome nešto na srpskom (etc.) jeziku označava, a to što nije “srpskog porekla” potpuno je nevažno. Reči nisu grožđane i vinske sorte pa da bude važno na kojoj su padini i pod kakvim suncem sazrevale.
Eto zašto depresija nikada neće biti “duhoklonuće”, ma ko stajao – državna ili privatno-entuzijastična inicijativa, ne znaš šta je grotesknije – iza te patetične verbalne nategotine, pobednice takmičenja za “najlepšu novu srpsku reč”. Ona jeste reč, u smislu da se radi o izvesnom sklopu izgovorivih glasova, ali ona ne pripada ni jednom jeziku, pa ni srpskom, jer u njemu ne živi, i teško da će ikada živeti. Baš kao ni beznemož, susramlje, prohujak ili smućak.
A sve su to sumorne umotvorevine koje bi trebalo da su “srpske” i da tako odmene mrske “tuđice” koje razvodnjavaju isfantaziranu plemenitu čistotu imaginarnog “autentičnog srpskog jezika”.
Onaj ko danas traži i trebi – pardon, zamenjuje – tuđice u jeziku, sutra će doći na ideju (kao što su već dolazili i juče i prekjuče) da traži i trebi tuđine među ljudima, da im pomno i sumnjičavo proučava rodoslove, ten, nijanse u govoru.
Pa dobro, kad je već tako, i ja sam spremio mali poklon za naše umišljene jezičke Tesle: to što oni čine uistinu je prvorazredno duhoklovnuće.
Depresija od graha i kupusa
(Bijelo dugme, “U vrijeme otkazanih letova”, 1983.)
Živi jezici su kao živi ljudi: stalno se menjaju, jedne ćelije im umiru, druge se obnavljaju. Reči su ćelije jezika, umiru one koje se više ne koriste niti ih se iko seća, a rađaju se nove, jer se i stvarnost svakog trenutka obnavlja i menja, i zahteva da bude obuhvaćena i protumačena rečima.
Za razliku od ljudi, koji su od propadljive biološke građe, jezik je sve veći i sve mlađi, ili je takav bar onda kad je slobodan. A slobodan je onda kada su slobodni ljudi koji ga govore i koji na njemu pišu.
Zato jezik trpi sve, osim da mu se nešto zabranjuje ili da mu se nešto nameće. Ako mu zabranjujete neke reči, on će naći načina da svaku zabranu zaobiđe, a zabranjena reč će daleko nadživeti svoje zabranjivače. Ako mu, pak, reči namećete, on će ih odbaciti kao strano telo, jer se jeziku reči ne mogu nametati, niti se mogu “izmišljati” u njegovo ime: on već ima sve reči koje mu za sada trebaju, a kad mu zatrebaju nove – što se, rekoh, dešava svakog dana – on ih sam stvori ili ih preuzme odakle on hoće. Jer je i te preuzete reči takođe jezik stvorio, samo negde drugde. Ovo preuzimanje nije ni plagijat ni krađa. Reči nemaju državljanstvo, niti su bilo čije vlasništvo.
Reč “depresija”, na primer, srpska je (hrvatska, bosanska…) reč jer se njome nešto na srpskom (etc.) jeziku označava, a to što nije “srpskog porekla” potpuno je nevažno. Reči nisu grožđane i vinske sorte pa da bude važno na kojoj su padini i pod kakvim suncem sazrevale.
Eto zašto depresija nikada neće biti “duhoklonuće”, ma ko stajao – državna ili privatno-entuzijastična inicijativa, ne znaš šta je grotesknije – iza te patetične verbalne nategotine, pobednice takmičenja za “najlepšu novu srpsku reč”. Ona jeste reč, u smislu da se radi o izvesnom sklopu izgovorivih glasova, ali ona ne pripada ni jednom jeziku, pa ni srpskom, jer u njemu ne živi, i teško da će ikada živeti. Baš kao ni beznemož, susramlje, prohujak ili smućak.
A sve su to sumorne umotvorevine koje bi trebalo da su “srpske” i da tako odmene mrske “tuđice” koje razvodnjavaju isfantaziranu plemenitu čistotu imaginarnog “autentičnog srpskog jezika”.
Onaj ko danas traži i trebi – pardon, zamenjuje – tuđice u jeziku, sutra će doći na ideju (kao što su već dolazili i juče i prekjuče) da traži i trebi tuđine među ljudima, da im pomno i sumnjičavo proučava rodoslove, ten, nijanse u govoru.
Pa dobro, kad je već tako, i ja sam spremio mali poklon za naše umišljene jezičke Tesle: to što oni čine uistinu je prvorazredno duhoklovnuće.
Čitajte dnevne vesti, analize, komentare i intervjue na www.vreme.com
