Ništa to loše ne govori o njemu kao piscu, ali je prosto tako. To jest, meni je bilo tako. Ništa neobično u čudnim i složenim odnosima između ljudi i knjiga.

Upoznao sam ga jednog već davnog leta u Šeheru, sedeli smo sa Čolovićem u restoranu sa pogledom na grad, fino smo jeli i pili, a Dževad je još finije pričao, merak ga je bilo slušati, ali iz nekog nespoznatljivog razloga sve što bi rekao, to jest – kako bi rekao, mene je samo učvršćivalo u uverenju da se ni ubuduće nećemo sastati, njegove knjige i ja. I tako je i bilo.

A možda bismo sad, kada smo ostali sami, mogli ponovo da pokušamo?

Čitajte dnevne vesti, analize, komentare i intervjue na www.vreme.com