Da li 16. januara treba izaći na referendum i, ako da, da li na pitanje odgovoriti sa da ili ne? Odmah da vam odgovorim na ovo pitanje – izađite i zaokružite DA. A evo i zašto.

Venecijanske komisije (VK) je u Ustavu iz 2006. godinu dana po njegovom usvajanju naglasila dva ključna nedostatka. Prvi je nedovoljna nezavisnost sudstva, koja se ogleda u preteranoj ulozi Parlamenta prilikom imenovanja u pravosuđu.

Cilj usvajanja amandmana o kojima će se glasati na referendumu jeste da se otkloni ovaj nedostatak. Iizvršna vlast voli, međutim, da naglasi da se amandmanima unapređuje efikasnost pravosuđa, što je netačno, ali ne zvuči loše, odnosno dobar je spin.  Iz vrha zakonodavne vlasti istovremeno stižu poruke da se radi o “izborima” jer “sudije hoće da se drugačije biraju”, što je delimično tačno, ali tendenciozono korišćenje reči “izbori”, koja se pre svega vezuje za političare, odnosno neku vrstu političkog uhlebljenja, ima za cilj da građanima dodatno ogadi već nepopularno pravosuđe.

Drugi najvažniji nedostatak VK definiše ovako: “Osnovna zabrinutost u odnosu na Ustav odnosi se na činjenicu da su članom 102 narodni poslanici pojedinačno podređeni partijskom rukovodstvu”.

Dakle, izmena Ustava u delu koji se odnosi na pravosuđe je obaveza Srbije skoro punih 14 godina, a kada tome dodate nalaze Grupe država za borbu protiv korupcije GRECO iz 2015. godine, kao i izveštaj Evropske komisije o napretku Srbije u procesu integracije već godinama unazad, dobijate jasnu sliku o onome o čemu se odlučuje 16. januara.

Proces izmene Ustava je dobio na snazi tokom 2018. i nastavljen nakon izbora 2020. godine, kada je Vlada ponovo Skupštini uputila Predlog za izmenu Ustava. U svim koracima, koji su uključivali 11 javnih slušanja i konsultacije o dva mišljenja VK na predlog teksta amandmana, učestovalo je civilno društvo, dok se tzv. vanparlamentarna opozicija pravila mrtva. Tu ne računam povremene ispade da će Soros da bira sudije, protiv otimanja Kosova, protiv uvođenja obavezne vakcinacije i kovid propusnica.

Ustav se, dakle, ne menja iznenada, javna rasprava traje u najmanju ruku od 2018, a pred sadašnjim sazivom Skupštine skoro godinu dana, tokom kojih se, da budemo pošteni, o ustavnim amandmanima nije oglasio samo onaj ko nije hteo.

EU nije nevina u celom ovom poslu, pre svega zato što nije jednako kao izmene Ustava u delu koji se odnosi na pravosuđe postavila kao prioritet u pregovorima i gore pomenutu izmenu u delu koji se tiče “činjenice da su poslanici pojedinačno podređeni partijskom rukovodstvu”. Isto se odnosi i na druge primedbe na Ustav iz 2006. godine, poput unapređenja odredbi koje se tiču zaštite ljudskih prava, a i samog načina izmene Ustava.

Treba biti fer i priznati da se manevrom vlasti da završi rad na amandmanima i stavi ih na referendum u roku predviđenim Akcionom planom za poglavlje 23 demokratska opozicija našla u nezavidnoj poziciji. Ako podrži amandmane kajaće se, a ako ih ne podrži – kajaće se. No to je pitanje političke veštine i sposobnosti da i opozicija ponekad stvori "win win“ situaciju.

Nameće se zaključak da predložene ustavne promene upravo ovaj, gotovo jednopartijski parlamement, ne samo da treba da “progura”, nego je možda i jedini koji to zapravo i može, jer je za to potrebna dvotrečinska većina u Skupštini.

Da završim sa još nekoliko činjenica. Ustav Srbije je najstariji od svih ustava na Zapadnom Balkanu. Sva društva u regionu su našla snage da reformišu ustave, a Srbija je, kao i po drugim pitanjima, do sada bila previše dekoncentrisana. Sada je stvoren jedinstven politički momentum da se stvari pomaknu sa mrtve tačke, i to u dobrom pravcu. Voz je napustio stanicu. Svako odlaganje bi značilo katastrofu za EU integracije i protraćene još mnoge godine naših života.

 

Čitajte dnevne vesti, analize, komentare i intervjue na www.vreme.com