Samo dva dana pre izbora za predsednika, aktuelni vršilac ove dužnosti Milo Đukanović je raspustio crnogorski parlament. U Ukazu o raspuštanju 27. saziva Skupštine Crne Gore, Đukanović se pozvao na Član 92, stav 3 Ustava koji predviđe da se Skupština raspušta ukazom Predsednika. Dan nakon rapuštanja parlamenta on ima obavezu da raspiše vanredne parlamentarne izbore.

Ovim se Đukanović opredelio za poslednji jaki adut u političkoj trci za prvog čoveka države. Podizanjem tenzije samo dan pred izbornu ćutnju, očigledno uveren da šalje javnosti poruku kao legalista i čovek koji brani ustavno uređenje, Đukanovićeva je očigledna procena da će ga ovo dovesti na dva koraka ispred ostalih konkurentata. Tačno je da će raspuštanje Skupštine suziti politički fokus u ovo malo vremena što je ostalo za kampanju, a birači će u nedelju najverovatnije glasati pod pritiskom pitanje da li je taj postupak dobar ili ne. Ono što se teško može osporiti je da je na ovakvu odluku presudno uticao Izborni štab aktuelnog Predsednika.

Danas su istekla tri meseca od kada je parlament predložio za novog mandatara Miodraga Lekića. Prethodno je Đukanović odbio da, nakon smene manjinske vlade Dritana Abazovića, odredi novog mandatara. To je pravdao rečima da nije stekao utisak da postoji većina koja bi stala iza novog predsednika Vlade. Kao odgovor na Đukanovićevo odbijanje, parlament je usvojio izmene Zakona o predsedniku. Ove izmene su uredile da ukoliko Predsednik ne predloži mandatara, mandatarom će se smatrati kandidat koji ima podršku većine ukupnog broja poslanika “koja se utvrđuje potpisima u formi peticije”.

Đukanović je prvo odbio da potpiše izmene tog zakona, ali je, nakon što mu je drugi put dostavljen, to morao da učini na šta ga i obavezuje Ustav. Uprkos potpisu, Đukanović je odbio da ga primenjuje tvrdeći da je neustavan. Zato se i dogodilo da je Miodrag Lekić postao mandatar na osnovu pomenute peticije. Ni nakon tri meseca, međutim, većina koja mu je poverila da sastavi novu Vladu nije postigla nikakav dogovor. Lekić nije uspeo da formira svoj kabinet, a kao razlog za to je naveo odbijanje Građanskog pokreta URA.

Dugomesečna blokada Ustavnog suda, koji je napokon ponovo u kapacitetu da donosi odluke, učinila je da do sada ne postoji odgovor na pitanje da li je Đukanović prekršio Ustav kada je odbio da poveri mandat Lekiću, niti da li su izmene Zakona o predsedniku u skladu sa vrhovnim pravnim aktom. I to uveliko određuje ambijent u kojem se donose odluke i koji otvara širok prostor samovoljama političkih elita. Kreira se jedan pravno-politički galimatijas koji državu uvodi u još dublju nestabilnost od one u kojoj je.

Dakle, očito je da je Ukaz Mila Đukanovića prevashodno predizborni alat, a tek potom intencija za poštovanje ustavnih klauzula. On ovom odlukom šalje jasnu poruku biračima – Ja i dalje upravljam procesima u Crnoj Gori. Kakve će biti posledice te odluke kada se ona nađe, a sigurno je da će se to dogoditi, pred Ustavnim sudom u ovom trenutku nije bitno.

 

Čitajte dnevne vesti, analize, komentare i intervjue na www.vreme.com