“Da li je umetnik savest društva? Da li je umetnik bolest društva? Da li je umetnik ogledalo društva? U svakom slučaju – on je tu da postavlja pitanja i sebi i okolini. Da podstiče ljude da postavljaju pitanja sami. Za iznalaženje bilo kakvog odgovora bitno je, za početak, postavljati pitanja. To je šok terapija bez anestezije: kada ljude privedeš pred ogledalo i nateraš ih da vide sve ono što su uporno odbijali da vide. Taj proces pojedinačne, pa onda i kolektivne samospoznaje nije moguće ni odlagati ni eskivirati. Ko ste, šta ste i kuda ste krenuli?”

Ove reči istrgnute iz gotovo manifestnog intervjua datog 1994. beogradskom magazinu za kulturu i umetnost “Eterna”, odzvanjaju svojom aksiomskom aktuelnošću i danas. Razgovor zabeležen u jeku ratova vođenih na teritoriji urušene Jugoslavije, uz prateći raspad civilizacijskih normi i posledični embargo u kojem se većinski preživljavalo na teritoriji Beograda, mogao se voditi bilo kad, bilo gde. Ipak, nije naodmet istaći da je ovaj iskaz iz doba naoko drugačijeg od današnjeg, objavljen u gradu okruženom sa svih strana žandarmerijskim kontrolnim punktovima i poplavom vešto rukovođenog i nadziranog kriminala koji je, ispostavilo se, sve vreme služio dvojako – za prelivanje dojučerašnjih javnih dobara u novostečeni kapital unutar vladajuće vrhuške i kao efikasan metod zastrašivanja stanovništva. Ali ovo je, navodno (kako to najčešće biva), priča o nečem drugom.

Umetnik o kojem je ovde reč svet je ugledao 1954. u Šapcu, evidentiran u matičnoj knjizi rođenih kao Miomir Grujić…

 

Pročitajte ceo tekst Uroša Đurića u nedeljniku "Vreme" od četvrtka, 25. avgusta 2022.

Pretplatite se na digitalno izdanje

Čitajte dnevne vesti, analize, komentare i intervjue na www.vreme.com