Pre šezdeset godina, u oktobru 1962. godine, SAD i SSSR su se konfrontirale na način koji je mogao da dovede do nuklearnog rata, samim tim do kraja moderne civilizacije. Na našu sreću, to se nije dogodilo, ali pitanja kako smo dotle bili stigli i kako smo se izvukli ostaju aktuelna do današnjeg dana. Osim toga, postoje i dominantni narativi, mitovi o pojedinim akterima, opšteprihvaćene “činjenice”, faktori koji su mogli da dovedu do nuklearne apokalipse, a kojih ni glavni akteri (Kenedi, Hruščov i njihovi saradnici) nisu bili svesni.

Bilo je i drugih situacija kada smo mogli da doživimo nuklearnu katastrofu (verovatno najopasnija septembra 1983. kada nas je spasao Stanislav Petrov, sovjetski potpukovnik), ali Kubanska kriza je jedina situacija u kojoj su lideri dveju supersila svesno razmatrali direktnu vojnu konfrontaciju koja može eskalirati do opšteg nuklearnog rata.

U glavnim crtama, opis krize i njenog razrešenja prilično je poznat zahvaljujući memoarima, istoričarima, objavljenoj dokumentaciji, dokumentarnim i igranim filmovima. Iz svega toga se iskristalisala dugo dominatna interpretacija, po kojoj je Kenedi u startu zauzeo stav da su sovjetske nuklearne rakete na Kubi neprihvatljiva promena dotadašnjeg statusa nuklearne ravnoteže između SAD i SSSR-a, te da je preduzeo pažljive korake koji su, kombinacijom čvrstine i suzdržanosti, dovele do diplomatskog kompromisa i eliminacije nuklearnih raketa sa Kube. Ujedno, u dominantnoj američkoj interpretaciji ovo je bio trijumf za Kenedija, jer je odvažnim i mudrim odlukama primorao SSSR na povlačenje.

Ovaj narativ, međutim, ne sadrži potpunu istinu o tome šta se dogodilo…

 

Pročitajte ceo tekst Ivana Vujačića u nedeljniku "Vreme“ od četvrtka (27. oktobra)

Pretplatite se na digitalno izdanje

Čitajte dnevne vesti, analize, komentare i intervjue na www.vreme.com