Jedna nuklearna eksplozija zaista ne bibila kraj sveta. Međutim, uz razaranje kakvo ne može da postigne nikakvo drugo oruđe kao i trenutnu smrt desetina, ako ne i stotina hiljada ljudi u blizini epicentra, raznolike grozne i živopisne posledice primene nuklearne bombe, mučno je i zamišljati o tome. Na primer, sveopšte trovanje radijacijom.

Nakon deset minuta kod apsolutne većine direktno izloženih ljudi javila bi se mučnina i povraćanje, sat vremena kasnije groznica, potom dijareja i razorna glavobolja, sa opštim opadanjem funkcija organizma, uključujući i jasno vidljiv gubitak kognitivnih sposobnosti zbog koga osoba ne može da pamti, razmišlja i odlučuje. Uz šok i dezorijentaciju, simptomi brzo postaju sve teži i teži, praćeni razornim, neopisivim bolom, otkazivanjem rada organa i konačno i neumoljivo – smrću. Pri izuzetno visokim apsorbovanim dozama radijacije, većim od 8 Greja, smrtni ishod je u ovom periodu očekivan u 99–100 odsto slučajeva…

Efikasna zaštita od gama-zračenja na otvorenom ne postoji. Zato je tokom Hladnog rata usvojena doktrina da se civilno stanovništvo ima štititi sklanjanjem pod zemlju, u takozvana atomska skloništa, gde bi nezavisno od vrste upotrebljenog nuklearnog oružja bilo zaštićeno od mehaničkih posledica udara i potom moglo da sačeka da potencijalna epizoda radijacije prođe…

Dok su fisione bombe u stanju da razore jedan grad od stotinak hiljada stanovnika, megatonske fuzione bombe mogu da unište čitave regije ili velike, milionske gradove. Spisak mogućih posledica njihove primene je zastrašujući, a u slučaju “nuklearne razmene” moglo bi d dođe do planetarnih efekata kao što je nuklearna zima, kad bi život za čoveka i većinu živih vrsta bio teško moguć…

 

Pročitajte ceo tekst Slobodana Bubnjevića u nedeljniku "Vreme“ od četvrtka (13. oktobra)

Pretplatite se na digitalno izdanje

Čitajte dnevne vesti, analize, komentare i intervjue na www.vreme.com